Zatvorska priča: Uvod

U istražnim zatvorima i KP domovima u Srbiji je 2012. godine bilo je preko 11.000 ljudi, iako su realni kapaciteti oko 7.000 ljudi. I pored toga, nastavlja se izgradnja novih zatvora, jer se broj zatvorenika povećava iz godine u godinu. Država je definitivno svesna da će uskoro slati ljude u zatvor kamionima, a ne maricama.

Mogao bih da pišem uopšteno o zatvorima po Srbiji, ali neću. Pisaću o svojim i tuđim doživljajima, iskustvima i razmišljanjima iz Okružnog zatvora u Beogradu, poznatijeg kao „Centralni zatvor: CZ“, u kojem sam proveo duže vreme tokom 2011. i 2012. godine.

Kada su me doveli u CZ, maricom iz palate Nepravde, nakon što sam prošao pretres do gole kože i zadužio na ulazu dva ćebeta, dva čaršava, jednu jastučnicu, jednu kašiku i jednu plastičnu porciju za hranu, pandur koji mi je sve to uvalio u ruke me je pitao da li mi je ovo prvi put da sam u zatvoru. Ja sam klimnuo glavom, na šta mi je on odgovorio rečenicom koju ću verovatno pamtiti celog života. Rekao je: „E pa, momak, ovde može svašta da ti se desi. Možda ćeš da izbodeš nekoga, možda će tebe neko da izbode, možda ćeš da siluješ nekoga, a možda će neko tebe da siluje, a možda se čak i zaljubiš u nekoga, ili se neko zaljubi u tebe“. Istog trenutka mi je postalo jasno da sam zakoračio u jednu paralelnu stvarnost u kojoj dominiraju strah, sadizam, sarkazam, surovi humor, nasilje, depresija i još „hiljadu lepih stvari“. Kasnije mi je jedan stariji rob rekao: „Dečko, ovde je život kao na filmu, samo što ovakav film još nije snimljen“. Tu, na ulazu u CZ, osetio sam se baš kao glumac koji treba da igra ulogu za koju nikada i ništa u životu nije moglo da ga pripremi, s tom razlikom što glumac na snimanju može da napravi grešku, i nikom ništa, a ovde…? Ovde nema mesta za grešku. Ili si igrač, ili si igračka.

Kako sam se snašao u takvoj stvarnosti? Snašao sam se odlično. Ali gomila ljudi se snašla loše, jako loše, u okruženju gde je vodeća parola: „Snađi se!“

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Nula