Podržite uvođenje “zatvorskog kreditiranja” u kazneno popravnom sistemu Republike Srbije

Zatvorska priča: Nula

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Uvod

CZ je podeljen na sedam nivoa. Dva sprata su ispod zemlje (gde su se nekada nalazile tamnice i prostorije za egzekucije), prizemlje, prvi i drugi sprat (tu se nalaze pritvorenici), treći sprat, gde se nalazi zatvorska bolnica (koja je pri tom jedina prava zatvorska bolnica u Srbiji i u koju se transportuju bolesni zatvorenici iz zatvora širom zemlje), i četvrti sprat na kom su blokovi za ljude osuđene na neku od „mera lečenja“, kao što su lečenje od alkoholizma, narkomanije i psihijatrijsko lečenje, mada se sve te „mere lečenja“ u suštini svode na svakodnevno kljukanje zatvorenika raznim karbapinima, ksalolima, leponeksima, lorazepamima, ksanaksima i sličnim terapijama koje ni na koji način ne leče ljude, već ih pretvaraju u beživotne biljke.

U prizemlju, ili – kako taj nivo zovu pritvorenici i panduri – „na nuli“, nalaze se četiri šetališta i nekoliko blokova sa samicama. Moram da napomenem da se „dnevni program“ u CZ-u sastoji od dve stvari: 23 sata dnevno provedenih u izolaciji, tj. u sobi, i 1 sat šetnje, i to kakve šetnje! Sva četiri šetališta su sa sve četiri strane okružena ostatkom zatvorske zgrade, zidinama visokim otprilike 25 metara, s tim što se na dva duža zida protežu prozori hodnika sva četiri sprata zatvora. Šetališta su iste dužine kao i zatvorski blokovi: 100 metara, a širine 20 metara. Sve u svemu, šetalište podseća na neko sivilo iz filmova o različitim diktatorskim režimima. Većina ljudi misli da su maltretiranje u zatvoru, prebijanja, silovanja, pandurske torture i slične stvari nešto što se dešavalo pre više decenija u zatvorima nekih drugih zemalja, ne znajući da je svo to sivilo i sav taj užas nešto izuzetno stvarno, što je potpuno normalno, i to ne u nekoj tamo dalekoj zemlji, već ovde u Srbiji, „u njihovom komšiluku u centru Beograda“. Šetanje, sat vremena dnevno, okružen zidinama od 25 metara, gledajući u jedno parče neba koje je toliko predivno, u isto vreme tako blizu i tako daleko. To je jedini luft tokom celog dana, ta šetnja je u CZ-u ono nešto malo što život znači i što pomaže čoveku da ne poludi, ukoliko već nije poludeo.

Stariji robijaši koji su bili u CZ-u ranije, na primer početkom 2000-ih godina, pričali su mi na šta je ličila šetnja tada. Nije bilo šetnje vikendom, već samo radnim danima i to po pola sata do četrdeset pet minuta maksimum. Osim toga, nije bio dozvoljen razgovor između robijaša iz različitih soba, kao ni stajanje u mestu na šetnji. Svi robijaši iz jedne sobe koji su izašli na šetnju, morali su da se drže zajedno, hodajući jedni iza drugih, po dvojica, i to bez priče, dok su robijaši iz druge sobe hodali na pet metara iza njih. Tokom šetnje je bilo obavezno konstantno hodanje, a svako ko se bunio i nije poštovao ta pravila bivao je spušten na „nulu“, u samicu, uz obavezne batine i iživljavanje od strane pandura. Danas više nije tako, ali je sve to i dalje ubistvo za čovekovu psihu. To sivo, depresivno šetalište, pokriveno je kamerama i desetinama golubova koji prave društvo robijašima, ali oni ipak imaju krila i mogu da odlete iz tog sivila, za razliku od nas.

Povrh te sumorne atmosfere koja dominira na šetnji, kao i u celom zatvoru, postoji nešto izluđujuće kod celog koncepta šetnje. S obzirom na to da postoje četiri šetališta i barem tridesetak blokova, plus ženski blok koji je podeljen na dve grupe, i da je potrebno po sat vremena za svaku šetnju, trebalo bi da postoji neki raspored šetnji, ali pošto je stoka pandurska posebno neinteligentna sorta, takav raspored ne postoji, već svaki blok ide u šetnju bilo kad od 7 ujutru do 4 popodne, sve u zavisnosti kako i gde ga „uglave“ u dnevni raspored. To u suštini znači da ukoliko neko hoće da ide na šetnju, trebalo bi da potpuno spreman čeka šetnju od 7 ujutru. Kada se pandur sa početka bloka prodere: „Šeeeeetnjaaaaa!“, oni koji su u prvoj sobi imaju desetak, a oni u poslednjoj sobi, četrdesetak sekundi do otvaranja vrata sobe. Ukoliko neko ko hoće da ide u šetnju nije spreman, pandur odmah zatvara vrata. Ko je izašao, izašao je. A ko nije stigao? Ko ga jebe, taj ostaje celih 24 sata zatvoren u sobi. Taj idiotizam me je najviše nervirao. Nikada nisam mogao da ustajem kad je šetnja u 7 ujutru. Ustajao sam kao i svi, u 7:10 za smenu, ali za tu ranu šetnju kao i većina ljudi na bloku nisam mogao da ustanem, i onda mi nakon toga ceo bude sumoran, jer, koliko god bio opterećen crnim mislima, šetnja mi je, kao i svima, popravljala raspoloženje.

Pomenuo sam da se na „nuli“, osim šetališta, nalaze i blokovi sa samicama. Samice su posebna priča. Reč „samica“ sama govori o tome za koliko ljudi je predviđena. Za jednog čoveka, ali uprkos tome, u samici nikad nema manje od dva čoveka, jer su ugurali krevet na sprat u tu prostoriju koja je široka možda metar i po, a dugačka tri metra. WC ne postoji, već se odmah tu pored kreveta nalazi čučavac, a iznad čučavca se nalazi česma, i to je to. U stvari, postoji još jedna mala nepogodnost. Nema svetla u samici, dakle nikakva sijalica, lampa ili bilo kakav izvor svetlosti, osim ono malo svetlosti koja dopire kroz rešeke iz hodnika na koji gledaju štrokavi prozori. Dakle, nema skoro nikakve svetlosti. A u rupi čučavca sve vreme kao čep stoji, naopačke okrenuta, flaša od koka kole, puna vode, kako pacovi iz čučavca ne bi mogli da izađu i vršljaju po samici. Rekao sam da u samicama nikad nema manje od dva čoveka, ali sam zaboravio da napomenem da u većini slučajeva ima više od dva čoveka u samici. Trpaju po troje-četvoro, a nekad čak i petoro robijaša u taj mali, mračni prostor, tako da ljudi moraju često da spavaju na podu, jedni preko drugih ili po dvojica u jednom krevetu. U takvim ludačkim uslovima, sasvim razumljivo, dolazi do sukoba među robijašima. Sećam se priče jednog tipa koji je bio sa mnom u sobi, reče mi da su par meseci pre nego što sam došao u sobu doveli nekog klinca iz samice kod nas na blok. Kada su ga digli gore, on je na sebi imao samo čarape i gaće, jer ga je na nuli u samici neki lik odvaljivao od batina i oteo mu svu odeću izuzev gaća i čarapa, uključujući i patike. To je samo jedan od bezbroj primera maltretiranja u samicama. Pada mi na pamet i slučaj kada je tip koji je imao žešće psihičke probleme spušten sa psihijatrijskog „E odeljenja“ u samicu kod lika koji ga je grizao po telu i puštao mu krv žiletom jer mu je bilo dosadno.

Ljudi spolja se verovatno pitaju čime neko „zasluži“ da bude stavljen u samicu? Postoji pregršt razloga za to, ali najčešće u samice stavljaju ljude koji su optuženi za neko teško krivično delo o kojem se dosta pričalo u javnosti, kao na primer likove koji su pucali na muriju, silovatelje, poznate krimose (one koji su optuženi za napade na pandure redovno, svakodnevno maltretiraju i tuku zatvorski panduri u samicama), ili nekoga ko je napravio problem u grupnoj sobi (tipa, učestvovao u tuči, silovanju ili iznuđivanju, ukoliko je ta informacija došla do pandura), kao i one kod kojih je pronađeno nešto nedozvoljeno, kao na primer „žica” (mobilni telefon), „šaber” (improvizovan, ručno pravljen nož od kašike, četkice za zube, oštrog komada metala ili drveta, itd.), „brlja” (rakija pravljena u zatvoru, od nekog voća kao što su jabuke, kruške, a umesto šećera dodaje se zatvorska marmelada), mašinica za tetoviranje (najčešće napravljena od električne četkice za zube, delova upaljača, itd), i ostale stvari koje čine robijanje podnošljivim.

Zaboravio sam da pomenem da se na „nuli“ nalazi još jedno bitno mesto. Prostorije za prijem poseta i za prijem advokata. Advokatska poseta se odvija u jednoj standardno maloj sobici koja je navodno samo pod video nadzorom, ali ne i pod audio nadzorom, mada tim pandurima na reč ne verujem ništa. Ubeđen sam da razgovore sa advokatom prisluškuju, iako ne bi smeli to da rade. Oni su država, oni mogu sve.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Svet za sebe

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
Kolektiv protiv političke represije (KPPR) smatra da bi u interesu uvođenja minimuma humanosti u kompletno nehumanom kazneno popravnom sistemu Republike Srbije od ključne važnosti bilo da se uvede institucija “zatvorskog kreditiranja” koja će omogućiti da se pritvorenicima jedan dan u pritvoru računa kao dva dana na izdržavanju kazne, sa izuzetkom onih koji su osuđeni zbog teških, brutalnih ili svirepih krivičnih dela. Ukoliko se slažete, molimo vas da podržite našu inicijativu tako što ćete potpisati online peticiju.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x
Scroll to Top