Zatvorska priča: CZ

Nastavlja se izgradnja novih zatvora. Država je definitivno svesna da će uskoro slati ljude u zatvor kamionima, a ne maricama.

CZ je podeljen na sedam nivoa. Dva sprata su ispod zemlje (gde su se nekada nalazile tamnice i prostorije za egzekucije), prizemlje, prvi i drugi sprat (tu se nalaze pritvorenici), treći sprat, gde se nalazi zatvorska bolnica i četvrti sprat na kom su blokovi za ljude osuđene na neku od „mera lečenja“

Kada su me digli sa „nule“ u grupnu sobu, nisam znao šta da očekujem. Imao sam neku predstavu o tome kako izgledaju te sobe, na osnovu priča koje sam čuo od ljudi koji su već bili u CZ-u, ali ništa nije moglo da me pripremi za ono što ću videti.

Svaka soba u CZ-u, nebitno na kom je bloku ili koliko ljudi ima u njoj, funkcioniše isto, uz pomoć niza smislenih i besmislenih pravila. Osnova svih tih pravila je koncept hijerarhije, koji se može sažeti u jednoj rečenici: „Što si duže u sobi, to ti je bolje“.

Dok sam bio u CZ-u, shvatio sam da, što se tiče psihičkog stanja, tamo postoje dve vrste ljudi. Oni koji podignu imaginarni zid oko glave i prosto ne dozvole da ih bilo šta od milion zatvorskih užasa dodirne, i oni koji upadnu u jednu rupu bez dna, jedan psihički pakao, koji slomi, izmrcvari i na kraju „ubije“ čoveka u pojam.

Kada bismo zanemarili ukus zatvorske hrane, pojavljuje se jedan još veći problem – činjenica da je ta hrana jednostavno užasno nezdrava.

Surovi, da kažem izopačeni, zatvorski smisao za humor potiče od okruženja u kojem se robijaši nalaze, jer čoveku koji provodi dane u maloj sivoj sobi, bez prozora, pod mrtvačkim neonskim svetlom, sa još 10-15 ljudi, tokom 23 sata dnevno (onaj preostali jedan sat je šetnja), uopšte nisu smešne iste stvari koje su mu bile smešne na slobodi.

Nije da se u zatvoru ne igraju uobičajene igre kao što su jamb i karte, ali su daleko zastupljenije specifične zatvorske igre. Tih igara ima bezbroj i na svakom bloku, u svakoj sobi, igraju se u različitim varijantama, ali postoji par igara koje se igraju bukvalno u svakoj sobi CZ-a.

U zatvoru ništa nije džabe, pa se ni obične društvene igre ne igraju tek tako, već radi sticanja najrazličitijih oblika lične koristi kroz opklade, mada je često klađenje i izvan igara, na primer: „Ajde u karton mleka da ne možeš da popiješ dva litra vode na eks“, i slično.

Žandari, kerovi, drotovi, panduri. Milion naziva za jednu sortu ljudi, ili bolje rečeno neljudi, koji su navikli da za šaku dinara izvršavaju naređenja, kakva god ona bila. Oni su skoro isti i na slobodi i u zatvorima. Ker je ker, i uvek će poslušno izvršavati naredbe svog gospodara.

Isto tako je i svaki komandir posebna priča, sa svim svojim karakteristikama, izgledom, ponašanjem prema robijašima i svojim specifičnim pandurskim tripovima.

Na slobodi je sasvim bezazlena pojava da se čovek prehladi, da ga boli grlo, ima malu temperaturu, stomačne tegobe, i slično.

Manje je poznato da je zubobolja u zatvorskim uslovima (pogotovo u CZ-u) sto puta gore iskustvo nego na slobodi. Čovek na slobodi, kao prvo, može da ode kod pravog, u vremenu i prostoru stvarnog stomatologa koji će mu reći šta je sa zubom, popraviti ili dati neku terapiju, a kao drugo, čoveku na slobodi su na raspolaganju i razne „kućne“ metode borbe protiv bola u zubu, tipa posebne vrste čajeva, pasti, krema itd.

Svaki poremećaj (realan ili fiktivan), svaka boljka, svaka „nepravilnost“ koju zatvorski neuropsihijatar uoči kod pritvorenika (i koja ga okarakteriše kao narkomana, alkoholičara ili mentalno poremećenog), leči se beskonačnim kljukanjem terapijom koja ima beskrajno mnogo oblika i varijanti.

Ni sâm ne znam koliko sam puta, dok sam bio na slobodi, čuo onaj kliše (ili sam barem ja mislio da je kliše) da „čovek ne ceni svoju slobodu dok je ne izgubi“.

Zima koju sam proveo u CZ-u mi je definitivno bila najgora zima u životu, i to iz više razloga, a ja ću pokušati da izdvojim one najvažnije!

Zatvorska hrana u CZ-u je, kao što već znate, očajna, a ručkove spolja dosta robijaša ne može sebi da priušti, a i oni koji dobijaju hranu spolja vikendom mogu da se češu, jer tada nema tih ručkova.

Iz tog razloga, kao i zbog toga što mnogi pritvorenici ne dobijaju pakete, već samo uplate spolja, a i zbog još pregršt razloga (kao što je sticanje ogromne zarade) postoji nešto što se zove zatvorska kantina.

U okruženju koje odiše nečistoćom, zarazom, vlagom i truleži, održavanje lične higijene na nekom optimalnom nivou je prilično težak zadatak, pogotovo zato što se čovek oseća prljavim već par sati nakon kupanja.

S obzirom na to da robijaši provode 23 sata zatvoreni u tom sumornom okruženju, mnogi od njih podržavaju svaki pokušaj da se on ulepša različitim oblicima kolaža, slikama, posterima i sličnim načinima dekoracije.

Takvi su i ljudi u zatvoru, u fazonu tuče, u fazonu kompleksi, u fazonu ko je jači, bolji, ko ima više, ko izgleda bolje i tako dalje. Ljudi najčešće nisu sami po sebi takvi debili, već u toj suludoj atmosferi postanu takvi – zavidni, ljubomorni, zlobni.

Naravno, to je kompleks veličine kurca. Likovi se i napolju žešće cimaju oko toga, a u zatvoru je taj kompleks izražen stostruko.

Velikoj većini robijaša u CZ-u je taj fizički ventil trening – surovi, svakodnevni, raznovrsni i uporni trening.

Robijašima u CZ-u je doček Nove godine nešto posebno, jedan od retkih dana kada su skoro svi prijateljski raspoloženi, mada ima i onih koji se za Novu godinu baš gadno izbedače što nisu napolju sa porodicom i prijateljima, pa se prosto nakljukaju raznim lekovima za smirenje i odu da spavaju.

CZ je jedan pravi mali buvljak, a svaki blok je tržište za sebe. Ljudi kupuju i prodaju sve i svašta, a transakcije se regulišu preko kantine. Osim konkretne trgovine, tu su i šeme tipa usluga za uslugu, kao i usluga za robu, i obrnuto.

U CZ-u, u sobi u kojoj sam bio, desilo se par temeljnih pretresa, ili kako to robijaši nazivaju „trkelja“. Trkelji se u većini slučajeva dešavaju zbog sumnje da u toj sobi postoji „žica“ (telefon).

U CZ-u pritvorenici imaju pravo na dve posete mesečno i one mogu biti zatvorenog tipa, otvorenog tipa, od 30 minuta i od 60 minuta.