Podržite uvođenje “zatvorskog kreditiranja” u kazneno popravnom sistemu Republike Srbije

Zatvorska priča: Zatvorski recepti

Zatvorska priča: Zatvorski recepti

image_pdfimage_print

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Na minusu

Zatvorska hrana u CZ-u je, kao što već znate, očajna, a ručkove spolja dosta robijaša ne može sebi da priušti, a i oni koji dobijaju hranu spolja vikendom mogu da se češu, jer tada nema tih ručkova.

Dosta robijaša ima uplatu na kantini jednom u par nedelja, tako da žive od kombinacija zatvorskih splačina i sitnica koje mogu da priušte sebi na kantini, jer, iako je kantina dobro snabdevena, većina robijaša ne može da kupuje svake nedelje suhomesnate proizvode, sokove i slične stvari, nego moraju da razvuku tu uplatu od jedne, dve, tri hiljade dinara sve do sledeće uplate koju će imati možda za nedelju dana, a možda tek za mesec-dva.

Iz tih razloga nastaju potpuno genijalne kombinacije za jelo. To su zapravo pravi zatvorski recepti, koji se šire od sobe do sobe, od bloka do bloka. Pokušaću da nabrojim što više tih jela za koja na slobodi nisam mogao ni da pretpostavim da ih neko negde pravi i jede, a koja su zapravo skroz ukusna i jestiva u situaciji kada ili nemaš para za bolje ili je vikend, pa nema ručka od kuće.

Počeću sa slanim đakonijama. One čuvene kobasice „kurtonke“, koje su toliko nepodnošljivo odvratne, onako mekane i smrdljive, mogu da postanu podnošljive kada se isprže na malom improvizovanom roštilju (napravljenom od pakovanja „gotovog jela“ sa kantine, koje stoji na stubićima iznad dve-tri žiže, koje su zapravo gomila zatvorskog margarina u konzervama od paštete sa masnim komadom čaršava u sredini koji sporo gori). Doda se, umesto ulja, malo margarina, zabiberi se da bi se izgubio odvratni ukus, kobasice se stave u hleb i natovari se tona majoneza i kečapa. Kada zatvoriš oči i zagrizeš, možeš da zamisliš da si uzeo obrok napolju na nekom kiosku. Isto tako može da se peče narezak i ona užasna zatvorska salama, ali su kobasice ipak „hit“ kad se ispeku.

Jedno od najčešćih jela koja se prave u CZ-u, su razne „salate“ koje ili nemaju nikakvo povrće u sebi ili imaju samo luk, koji se naravno svuda trpa, kao i biber, vegeta, kečap i majonez. To su univerzalne ubice ukusa koje se koriste u skoro svakoj prilici. Te salate se prave od svega osim od povrća, tako da postoji milion kombinacija koje variraju od sobe do sobe. Jedna od varijanti je kad se za ručak dobiju komadi ribe ili za večeru sardina, a od doručka ili od prethodnog dana bleje kuvana jaja ili zdenka sir (koji uvek idu zajedno). Jaja se naseckaju na sitne delove, ubace se u činiju sa ribom i zdenkom, doda se gomila majoneza, bibera i luka, sve se promeša i na kraju se dobija jedno uslovno rečeno ukusno jelo koje se jede uz hleb. Druga je varijanta da se isprže naresci, salama ili ona slanina „sapunjara“, pa da se to ubaci umesto ribe, a postoji i varijanta „mesna bomba“. Tad se tri gorenavedene, da kažemo, mesne prerađevine isprže sve zajedno (ili, ako fali neka, onda se pravi samo sa dve vrste „mesa“), stave se u posudu, začine se vegetom i biberom, zatim se isprži luk isečen na kolutiće, ubaci se i on u tu posudu i stavi se ogromna količina ljutog kečapa. Fascinantno, zar ne? Treba napomenuti da se često dešava da nema margarina za žižu, pa se ništa ne prži, već se sve samo isecka i smulja zajedno.

Pored tih „salata“, bili su popularni i razni „italijanski specijaliteti“ koji su pravljeni sa očajnim raskuvanim makaronama (za ručak se dobijaju makaroni sa „mesom“, a za večeru makaroni sa „sirom“ i jogurtom.) Makaroni sa sirom se stave u veliku plastičnu posudu, poliju se jogurtom, začine se standardnim koktelom „vegeta-biber“, nasecka se narezak, salama ili slanina, stavi se kečap, sve se dobro promeša, i eto zatvorske varijante makarona u karbonara i milanez sosu. Tu je naravno i varijacija na temu makaroni u bolonjez sosu. Ona se pravi od makarona sa mesom (koje nemaju ni „m“ od mesa, već imaju komadiće nekog mesnog otpada sa paprikom u nekom vodenom sosu), koje se standardno začine, naseče se gomila luka i sipa se dosta ljutog kečapa. To se promeša i – eto ga ručak.

Kada nema namirnica za neko od ovih „ozbiljnih“ jela, onda se prave razni sendviči u koje se stavlja bukvalno sve kako bi robijaš imao utisak da jede nešto stvarno. Kao osnovni namaz za sendvič služi zatvorska pašteta, pa se doda neki, ili svi „glavni sastojci“ koji su na raspolaganju. Na primer, stavi se sardina ili neka od mesnih prerađevina, a može da se stavi i sardina i slanina, sve se to prelije biberom, kečapom i majonezom, a, ako ima u sobi, onda se doda i neko kuvano jaje i zdenka sir. Ti sendviči su uvek ogromni i na sve strane cure sastojci iz njih, ali su zapravo vrlo ukusni, a i zasite čoveka.

To su najčešća slana jela koja se konzumiraju u CZ-u, mada postoje i specifična jela – eksperimenti kad neko dobije neku suludu ideju za jelo koje vrlo često ispadne vrlo ukusno.

Sada ću preći na slatkiše, koji su takođe veoma maštoviti i prilično ukusni. Već sam napomenuo da se u CZ-u služe neke bele gromuljice u sivoj vodenoj kaši bez ukusa, za koje se tvrdi da predstavljaju sutlijaš. Taj „sutlijaš“ je sam po sebi nejestiv, ali postoji par trikova koji tu bezukusnu toplu masu pretvaraju u carski slatkiš. Može da se doda cimet, zatvorska tzv. niskokalorična marmelada i izmrvljeni keks. To se sve promeša i nastaje ukusna, gusta narandžasta masa. To je jeftinija varijanta, a postoji i skuplja, koja nastaje tako što se u sutlijaš sipa gomila euro-krema, doda se mrvljeni keks, čokoladne bananice isečene na sitne komadiće i sve se dobro izmeša. U CZ-u se ponekad za večeru dobijaju takozvani „slatki makaroni“, koji zapravo nisu slatki, već su uvaljani u neke gromuljice koje su mešavina prezli i neke braonkaste mase. Ti makaroni su sami po sebi odvratni, ali postaju stvarno ukusan slatkiš kad im se doda marmelade i cimeta.

Ovo su neki od slatkiša popularnih među robijašima u CZ-u, ali najpopularniji je definitivno zatvorska torta, iliti „cezeuša“. Postoji mnogo verzija zatvorske torte, a ja ću opisati onu čijem sam pravljenju prisustvovao i koju sam jeo. Kao prvo, potreban je nekakav improvizovani poslužavnik na kojem će se praviti torta. Poslužavnik se najčešće pravi od velikog parčeta kartona presvučenog velikom kesom ili se privremeno skinu jedna vrata sa neke od metalnih kaseta u sobi. Na poslužavnik se složi prvi sloj „testa“ (to jest nekog keksa, tipa „petit ber“ ili „zlatni pek“, koji glume testo), premaže se mlekom da bi omekšao, zatim se premaže eurokremom preko koga se slaže jafa keks. To je prvi sloj na koji se stavlja drugi sloj „testa“, a postupak premazivanja je isti, s tim što se preko eurokrema ovaj put stavlja kivi isečen na komade. U trećem sloju je sve isto, samo što se umesto kivija stavljaju komadići čokoladnih bananica i isečene sveže banane. Treći sloj se poklapa još jednim slojem „testa“, preko kojeg ide ogromna količina euro krema i torta je gotova, spremna za jelo i izuzetno ukusna.

Sva ova jela su po meni jedan odličan pokazatelj ljudske snalažljivosti, jer čak i u toliko sumornoj situaciji, kakva je život u CZ-u, ljudi uspevaju sebi da naprave pravu jebenu gozbu bukvalno ni iz čega. Ljudima spolja možda ova jela zvuče odvratno, a nisu svesni koliko bi im ukusno delovao sendvič sa sardinom, nareskom, majonezom i jajima kada bi se našli u zatvoru.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Šoping (18. jul 2021)

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
Kolektiv protiv političke represije (KPPR) smatra da bi u interesu uvođenja minimuma humanosti u kompletno nehumanom kazneno popravnom sistemu Republike Srbije od ključne važnosti bilo da se uvede institucija “zatvorskog kreditiranja” koja će omogućiti da se pritvorenicima jedan dan u pritvoru računa kao dva dana na izdržavanju kazne, sa izuzetkom onih koji su osuđeni zbog teških, brutalnih ili svirepih krivičnih dela. Ukoliko se slažete, molimo vas da podržite našu inicijativu tako što ćete potpisati online peticiju.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x
Scroll to Top