Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Nijanse plave boje
Ljudi su po prirodi skloni razboljevanju, što je sasvim normalno. Na slobodi je sasvim bezazlena pojava da se čovek prehladi, da ga boli grlo, ima malu temperaturu, stomačne tegobe, i slično. Međutim, u CZ-u je sasvim druga priča. Kad se pritvorenik u CZ-u razboli i dobije najobičniju kijavicu, ona se po pravilu pretvara u ozbiljnu boleštinu koja traje nedeljama i koju naravno dobiju svi u sobi, jer je nemoguće zaštititi se od bacila u sobi sa još 9 do 15 ljudi (jedino da se bolesnik zaključa u WC ili da mu se zabrani da ustaje sa kreveta, ali to se prosto ne radi).
Zašto se bezazlena prehlada pretvara u katastrofalnu zarazu? Verovatno zato što je „zdravstvena služba“, tj. lekar i sve što ide uz njega, na nekom srednjovekovnom nivou. Najgore što može da se desi robijašu u CZ-u jeste da se razboli, jer nema šanse da ozdravi za par dana. To sam video na primerima drugih ljudi, ali sam, nažalost, to i sam doživeo. Sve je počelo kao obična prehlada – bol u grlu, kašljanje i malaksalost, ali se pretvorilo u jedno veliko smaranje od dvadeset dana usred zime. Da stvar bude još gora, na bloku nije radilo čak ni ono bedno grejanje na hodniku. Jedini metod lečenja koji sam imao jeste ležanje po ceo dan u krevetu i ispijanje čaša odvratne vruće vode (braon boje, sa slojem masti na površini) koja je navodno čaj i koja se služi svako jutro uz doručak u pola sedam ujutru i, naravno, nema nikakav ukus, kao i manijakalno gutanje tableta vitamina C. Taj vitamin C je jedini „lek“ koji se lekar udostojio da mi pošalje, iako sam barem 15 dana (bez preterivanja) svakodnevno za večeru slao papir sa molbom lekaru da mi pošalje neki lek za prehladu i da me što pre pozove na pregled. Posle 5-6 dana svakodnevnog pisanja poslao mi je jebeni vitamin C, iako sam mu jasno opisao simptome koje imam. Posle dve nedelje konačno me je pozvao na pregled na kojem me je pitao zašto nisam ranije došao. Tu na licu mesta dao mi je da popijem jedan brufen i dao mi je bukvalno 30 tableta vitamina C (iz fijoke u koju sam tom prilikom gvirnuo i video da u njoj šteka hiljade vitamina C), i još me je ponudio šaržerom (pola table) od 5 bensedina, pošto mi je rekao: „Vidim da si nervozan, dečko“. Svađao sam se sa tim kretenom (koji definitivno nije lekar po struci, verovatno je pekar ili mesar koji honorarno glumi doktora u CZ-u) još par minuta dok nije počeo da sikće na mene i doziva muriju.
Doktorska ordinacija u CZ-u, i uopšte njen rad, potpuna je smejurija. Ordinacija se nalazi na drugom spratu, nasred centralnog hodnika, i sastoji se od malog hodnika, tj. čekaonice, i male sobice u kojoj se vrše „pregledi“ koji su, naravno, ekstremno površni i uvek se završavaju idiotskim savetima koje znaju i mala deca, tipa: „moraš da miruješ, da piješ puno tečnosti, da se oblačiš toplo, da ne piješ hladnu vodu i gazirane sokove…“
Nikada mi neće biti jasno čemu služe one silne medicinske sestre, kojih u svakoj smeni ima bar po 3-4 i koje se, kad god sam išao na posetu ili kod advokata, povatavaju sa pubovima po hodnicima. Mislim da im je to jedina svrha, osim što slušaju doktorove glupe šale i na kraju smene mu počiste „ordinaciju“.
Nije kreten samo taj „doktor“, koji je radio dok sam ja bio u CZ-u. Ljudi koji su robijali devedesetih i dvehiljaditih pričali su mi da su i tadašnji doktori bili tipovi koje apsolutno nije zanimalo zdravstveno stanje robijaša i njihovi problemi, nego su samo dolazili da odrade smenu.
Zdravstveni problemi koje sam ja imao nisu bili ništa u poređenju sa problemima koje sam video ili za koje sam čuo da su ih ljudi imali po blokovima. Najluđi primer, koji sam lično video, jeste slučaj jednog Ciganina kod mene u sobi kome niko nije dolazio u posetu i nije dobijao pakete, a bio je tu zbog neke bezvezne krađe. Momak je imao vrlo zajebanu psorijazu koja se manifestovala užasnim krvavim ranama i žutosmeđim pečatima po telu. U početku je imao te rane i pečate samo po nekim mestima na telu, ali, s obzirom da je imao psihičke probleme i bio u konstantnom strahu, spavao je u duksu i pantalonama, što je drastično pogoršalo njegovo stanje. Krevet mu je stalno bio krvav, odeća natopljena krvlju i gnojem, a on je imao užasne bolove.
Pošto je momak bio nepismen, mi smo svaki dan umesto njega pisali molbu za pregled kod lekara, sve dok posle desetak dana nije bio konačno pozvan na pregled. S obzirom na to da je lik bio skroz zbunjen i da je jako slabo znao i da priča, nije umeo odmah da objasni lekaru šta mu fali, pa mu je debil od lekara dao tablu vitamina C i šaržer bensedina. Kad se vratio u sobu, nismo mogli da verujemo šta se dogodilo. Tog dana smo za večeru rekli pubu da čoveku nije dobro i da mora da ide ponovo kod lekara. Međutim, pub nas je najopuštenije odjebao izjavom da „to ne može tako“ i da „mora se piše za lekara“. Sledećih nedelju dana smo ponovo svakodnevno pisali molbu za lekara, ali bez uspeha. No, desilo se jedno pravo čudo, jer je lekar išao u obilazak CZ-a (to se dešava jednom u 2-3 meseca, kada ide sa pubom od sobe do sobe i pita da li ima „ozbiljnih“ zdravstvenih problema) i tom prilikom je i našu sobu udostojio svojih dva minuta. S obzirom da je lekar imao običaj da svaku boljku otpisuje kao „ništa strašno“, rekli smo tom momku da skine majicu i svuče pantalone. Kad je to uradio, doktor je bio šokiran prizorom krvavih rana i tela prekrivenog pečatima. Tek tada je to neljudsko đubre rešilo da ga pošalje na temeljan pregled i analize, nakon kojih mu je prepisana krema koju je dobijao svake nedelje. Dakle, da nije bilo tog iznenadnog lekarskog obilaska po CZ-u i da se lik nije skinuo, ko zna kada bi (i da li bi) otišao na detaljan pregled i dobio adekvatnu terapiju. Ko zna kako bi se ta priča završila.
U daleko su boljoj poziciji oni robijaši kojima spolja porodica i prijatelji šalju lekove i voće (lekovi se mogu slati spolja svake srede, ali tek nakon što pritvoreniku lekar izda takozvani recept za određeni lek i on to dȃ svojima prilikom posete, koja je dva puta mesečno). Mada, uglavnom svi daju lekove jedni drugima, jer nikom nije u interesu da se neko u sobi razboli.
Takozvana zdravstvena služba CZ-a je jedno licemerno, beskorisno ništavilo, koje ne postoji da bi lečilo ljude koji se nalaze u surovim zatvorskim uslovima, nego da bi uprava zatvora mogla da laže javnost kako se bog zna koliko brine o zdravlju pritvorenika, za koje ih u stvari nije ni briga. Jedino im je bitno da uzmu što više para iz različitih fondova i budžeta za „unapređenje zatvorskih uslova“…
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Kad zaboli zub (9. maj 2021)