Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Sadisti sa značkama
Kao što je svaka soba u CZ-u, tako je i svaki pritvorenik, suštinski, priča za sebe. Isto tako je i svaki komandir posebna priča, sa svim svojim karakteristikama, izgledom, ponašanjem prema robijašima i svojim specifičnim pandurskim tripovima. Uprkos tome, moguće je razvrstati komandire u nekoliko karakterističnih grupa, to jest tipova. Na osnovu desetina i desetina pubova koji se smenjuju po blokovima (uprava ne dozvoljava da ijedan komandir radi duže od 2-3 meseca na jednom bloku, a nedeljno radi 5-6 različitih ekipa komandira u dve smene dnevno: u noćnoj i dnevnoj, po 12 sati) i koje sam imao prilike da „upoznam“, napravio sam tipologiju pandura koji rade u CZ-u. Razvrstao sam pubove u četiri grupe, koje su po meni dominantne. Naravno, postoje i oni pubovi koji mogu biti i u dve grupe istovremeno.
Prvi tip je klasični pandur sadista. Njemu nikad ništa ne odgovara, ništa mu nije po volji, neprekidno smara robijaše, gleda da im na svaki način pogorša položaj i na svaku reč ili pogled koji mu se ne sviđa odmah reaguje provokacijama, uvredama, a nekad i fizičkim nasiljem, po metodi „s neba pa u rebra“.
Jedno vreme je kod nas na bloku radio neki pub koji je definitivno jedan od najvećih drkadžija i kompleksaša koje sam u životu upoznao. Radio je jedno vreme čak četiri smene nedeljno, tako da smo često imali prilike da vidimo njegovo bahaćenje, a pre svega psihičko maltretiranje pritvorenika. U svakoj sobi, kada je ulazio, nebitno iz kog razloga, on bi neminovno ostajao po 10-15 minuta, ispitivao pritvorenike ko su, šta su, za šta robijaju, i tako dalje, kao da je istražni sudija. A onda bi uzeo nekoga iz sobe na zub i držao mu tiradu kako je zločinac, kriminalac, kako zaslužuje da bude u zatvoru, kako su sad „pošteni građani“ bezbedniji jer je konačno u zatvoru jedan takav šljam koji „prodaje drogu njihovoj deci“, ili građanima „otima krvavo zarađeni novac“, ili „napada miliciju na sportskim priredbama“, i tako dalje.
To je bio taj pub, u svojim kasnim četrdesetim, sa izrazom sadističkog uživanja na licu. Svaki put kad je radio noćnu smenu, izvodio bi po 3-4 pritovrenika (svaki put iz druge sobe) da čiste hodnik na bloku. E sad, to ne bi bio nikakav problem (iako taj hodnik ima 100 metara, jer tri čoveka mogu to da završe za dvadesetak minuta, tako što dvojica krenu da čiste vlažnim peškirima, sa suprotnih krajeva hodnika, a treći im donosi kofe sa novom, čistom vodom) da taj pandur nije insistirao da nadgleda svaki centimetar hodnika i onda se naravno dere na likove koji čiste, vređa ih, preti batinama, govori im kako nisu za bolje nego da čiste hodnike, tera ih da rukama skupljaju pikavce sa poda, i što je najgore nikada nije zadovoljan kako je hodnik očišćen. Ne, on tera robijaše da krive kičmu i da klečeći čiste tih 100 metara po dva, tri, četiri puta za redom, dok konačno ne bude zadovoljan. Naravno, sve vreme tokom tog maltretiranja na hodniku, onaj iskrivljeni, bolesni osmeh mu ne silazi sa lica.
Drugi tip zatvorskog pandura je naizgled sušta suprotnost prvom tipu. Umesto okrutnog sadiste, ovde imamo posla sa finim, blagim, dobrodušnim čovekom, punim razumevanja za robijaše i njihove probleme. To je čovek koji je pre svega jako namazan, jer on ne rešava probleme sa pritvorenicima nasiljem nego pričom. On radi pritvorenike na priču tako što im čini razne sitne usluge (tipa da prenese novine, kafu ili pljuge iz jedne u drugu sobu na bloku, dozvoljava da se uzme višak zatvorske hrane, vodi kod zubara ili lekara i kada nije vreme predviđeno za to, i slično), a onda kad nastane problem u nekoj sobi (npr. hoće robijaši nekoga da izbace iz sobe jer je uhvaćen da krade ili prosto ne zna da se ponaša), taj pub dođe i poziva se na sva „dobra dela“ i usluge koje je činio toj sobi i još se šatro kao uvredi što robijaši ne cene to što im je uvek izlazio u susret, i tako najčešće postigne ono što želi. Mada, ukoliko mu ne ide od ruke, uvek može da pozove „pajser brigadu“ da reši stvar u roku od odmah. Taj fini i pun razumevanja je po meni najgori, jer se konstantno pravi da je na strani robijaša, a u stvari je prvi koji će da im uvali kurac ako dođe do neke frke. Prvi tip bar jasno stavlja do znanja robijašima šta misli o njima i na čijoj je strani za razliku od ovog slatkorečivog tipa.
Treći tip je zapravo najčešći tip zatvorskih pubova. To je klasičan bezmozgović koji ništa ne zna ni o čemu, ni u šta nije upućen, i ništa, apsolutno ništa ne može da ti završi jer je u konstantnom grču da nešto slučajno ne pogreši, da se ne zameri nekom od nadređenih i generalno ne želi da neko negde čuje za njega. Ti komandiri se grčevito drže za svoju poziciju u nastojanju da ne izgube svoj bedni vratarski posao otključavanja i zaključavanja potpuno nepoznatih ljudi. S obzirom na to da oni lično ne mogu ili neće ništa da završe robijašima, s njima i oko najmanje gluposti natezanje može da traje satima. Sećam se jedne prilike kad nam se sjebala česma u klonji. Tad je od ujutru do popodne trajalo natezanje sa pubom, dok konačno nije otišao do svog nadređenog koji je tek onda poslao majstore da nam poprave česmu. Kad je pub toliko oklevao oko jedne česme, nema ni potrebe da opisujem kakvo je natezanje oko neke krupnije stvari.
Četvrti tip ljude najviše nervira, i to ne bez razloga. Četvrti tip komandira je onaj koji se „drži zakona kao pijan plota“, znači sve radi „po pravilima službe“, ništa neće da učini ukoliko nije vreme predviđeno za to, na primer odlazak kod lekara. Taj će sve da sasluša, svim smislenim i besmislenim argumentima će posvetiti pažnju, ali naprosto nikada neće ništa učiniti što odstupa, makar malo, od propisanih pravila, ili još gore od nekih njegovih koncepcija reda i mira. Evo jednog upečatljivog primera. Uoči Uskrsa dva momka su ručala neku ribu iz paketa koji je jedan od njih dobio od kuće i posle sat-dva obojici je pripalo jezivo loše. Obojica su naizmenično imali proliv i povraćali ko ludi, očigledno su se prilično ozbiljno otrovali tom ribom. I naravno, drali smo se na rešetki komandiru da dođe. Posle par minuta je došao i mi smo mu objasnili da je momcima jako loše, da su se otrovali ribom, a i sam pub je video koliko im je loše, da su bledi kao kreč i da ne mogu da stoje na nogama. Pub je rekao da će uskoro doći po njih da ih vodi kod doktora, ali s obzirom na to da je bilo pola šest popodne pubu nije padalo na pamet da bilo koga alarmira jer mu se smena završavala u sedam. Dakle, on je pustio da se ta dva momka previjaju u grčevima i muče do smene u sedam, uprkos tome što smo lupali na vrata i drali se, jer vreme u koje je momcima bilo loše nije bilo propisano vreme za prijavljivanje kod lekara. Za takvog puba pravila su svetinja.
Ovo su četiri, po meni glavne, nijanse omražene plave boje. Čovek prosto ne zna koja je gadnija.
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Zdravstvena služba (25. april 2021)
Isto je i u KPZ Nis