Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Terapijaaaaa!
Ni sâm ne znam koliko sam puta, dok sam bio na slobodi, čuo onaj kliše (ili sam barem ja mislio da je kliše) da „čovek ne ceni svoju slobodu dok je ne izgubi“. Kada sam završio u CZ-u, shvatio sam da to nije kliše, nego čista realnost, a to se najbolje vidi u uslovima ekstremno visoke i ekstremno niske temperature. Na svoju nesreću, iskusio sam i leto i zimu u CZ-u. U tim trenucima mi se u mislima uvek iznova i iznova javljala slika svih onih ljudi napolju što bez prestanka kukaju leti kako im je strahovito vruće, kako nikako ne mogu da se rashlade, ili slika onih što kukaju zimi kako je stalno hladno, kako ne mogu da se zagreju, i tako dalje. Razmišljao sam koliko svi ti ljudi nisu svesni svoje nesvesti i toga šta zapravo znači vrućina, hladnoća i nemoć pojedinca da se sa njima izbori. A i kako bi uopšte mogli biti toga svesni kad većina ljudi nije bila u Sahari ili na Antarktiku, a kamoli u zatvoru.
Leto u CZ-u. Neki će verovatno misliti da je ovo naučna fantastika, ali je ovo u stvari jednostavan prikaz jedne nimalo jednostavne ljudske muke. Živeti u jednoj sobi sa još desetak ljudi i ovako nije lako, a kad je vrućina – onda je još gore. Stvar je u tome što u sobi leti nije 30-35 stepeni, nego je 40-45 stepeni. Vazduh je vreo, zagušljivo je, ne može da se diše (to jest može, ali, dok se diše, vazduh peče nozdrve, a kad se diše na usta, onda grebe grlo), a buba ima milion i nervozno vršljaju po sobi. Pored svega toga, cela soba je nadrkana, nikom nije ni do čega i problem može da se desi u sekundi.
Sobe u CZ-u nemaju normalne prozore koji gledaju ka spoljašnjem svetu, već imaju po 2-4 prozora na kojima su užasno guste rešetke sa prorezima u obliku malih kvadrata, koji gledaju na hodnik od bloka na kojem postoje veliki prozori koji se otvaraju samo malo, onako ukoso, tako da je apsolutno nemoguće da uđe svež vazduh u sobu. Ne postoji nikakva promaja, koja bi makar malo rashladila sobu, nikakvo spasonosno strujanje vetra, vazduh stoji u mestu onako pun duvanskog dima jeftinih cigara, koji bukvalno može nožem da se seče i naravno peku oči od njega, a nervozni robijaši samo pale još više pljuga, jednu za drugom. U takvoj situaciji se dešava da čoveka uhvati paranoja od gušenja.
Podrazumeva se da su svi po ceo dan znojavi i da smrde, uprkos kupanju pet puta dnevno hladnom vodom iznad čučavca, jer telo na toj nesnosnoj temperaturi prosto ne prestaje da se znoji, a znoj robijaša ima neki dosta odvratniji smrad nego što je to uobičajeno, valjda zbog svih govana koja unose u organizam i zbog „čistog i zdravog“ okruženja. Svi su po ceo dan samo u gaćama, osim za smenu kad se nakane da se obuku, jer pubovi naravno nemaju razumevanja ni za šta.
Robijaši u CZ-u leti pokušavaju da se izbore na razne načine sa vrućinom, a kod mene u sobi su se neki likovi odlično setili da naprave spravu za rashlađivanje od kartona i mreže komada starih čaršava, koji je funkcionisao tako što se karton pomera sa jednog kraja sobe na drugi i rashlađuje sobu poput lepeze kada se povlači komad čaršava. Leto je bilo baš pakleno, a uslovi koji ubijaju ljudsku psihu samo su sve pogoršavali, pojačavali osećaj beznađa, tuge, pritiskali glavu.
U sobi su ljudi depresivni i nervozni, a na šetnji uglavnom ćute, jer svi gledaju to predivno i daleko vedro nebo na kojem je samo sunce kao neka usamljena tačka sreće u potpunom sivilu od milion stepeni. Svi smo bez izuzetka razmišljali o istim stvarima u tim trenutcima, bez obzira da li je neko bio tu zbog valjanja droge, razbojništva, pokušaja ubistva, ubistva, pljačke, krađe ili nečeg drugog. Svi smo razmišljali, gledajući to vedro nebo, o svojim porodicama, devojkama i prijateljima. O tome gde su, šta rade i kada ćemo ponovo biti sa njima. I onda dođe poseta po tom vremenu od sto stepeni i robijaš gleda kroz staklo svoju majku, ženu, devojku tih bednih 30 minuta i jede se što je toj osobi uništio leto i što umesto da ide na bazen, more ili makar da sedi kući i da se hladi klima-uređajem, ona dolazi u odvratnu zgradu CZ-a, noseći mu po toj vrućini paket od 10 kila, koji bi trebalo, kao i ta poseta, da ga malo oraspoloži, a u stvari ga baca u još veći bedak.
Ljudi na slobodi, kad je leto i kad dođu one neljudske vrućine, obično se po ceo dan razvlače po stanu, čekajući da zađe sunce i da tek onda izađu napolje, ukoliko nemaju neki važan razlog da izlaze tokom dana, jer je uveče prijatnije i podnošljivije, pogotovo ako pirka neki letnji vetar. U CZ-u leti ni noć ne pomaže. Zapravo, noć je jedno veliko smaranje, jer su razne muve i komarci nemilosrdni. Potpuno je nemoguće zaspati bez 3-4 sata prevrtanja po krevetu, a čak i kad se nekako utone u san, pritvorenik se ujutru budi u goloj vodi, potpuno znojav i umoran. Leto u CZ-u je loše, mnogo loše. A zima? Zima je još gora.
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Na minusu (20. jun 2021)