Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Svet za sebe
Svaka soba u CZ-u, nebitno na kom je bloku ili koliko ljudi ima u njoj, funkcioniše isto, uz pomoć niza smislenih i besmislenih pravila. Osnova svih tih pravila je koncept hijerarhije, koji se može sažeti u jednoj rečenici: „Što si duže u sobi, to ti je bolje“.
U svakoj sobi postoji strogo definisana hijerarhija na čijem vrhu je „sobni“. On je glavni u sobi i pita se za sve, bilo da je u pitanju neki kvar u WC-u, podela zaduženja, unošenje nedozvoljnih stvari, ko će gde da spava, kada ko trenira ili kakva će biti sudbina nekog cinkaroša. Dakle, sobni o svemu daje poslednju reč.
U ovoj hijerarhiji iza sobnog su dva-tri tipa koji su mu najbliži i najduže su u sobi, osim ako sobni nije neko ko je silom postao glavni u sobi, a to se često dešava na sledeći način: neki ispravan tip dođe u neku sobu, sobni mu se iskurči, a ovaj ga odvali od batina i zauzme mu mesto. Ta dvojica-trojica koji su bliski sobnom uvek su uz njega ukoliko dođe do nekog problema, uglavnom iz sebičnih pobuda, retko zbog iskrenog drugarstva. To su po pravilu likovi koji su ceo život u kriminalu i po zatvorima, a samim tim i namazani i premazani svim mogućim bojama. Zapravo, prelakirani. Tih par tipova su sa sobnim u kolektivu, što znači da zajedno jedu i dele hranu, međusobno raspodeljuju ko šta kupuje za kolektiv u kantini te nedelje, zajedno gledaju televiziju, igraju društvene i nedruštvene igre, tale se za žicu, gudru itd.
Iza njih je ostatak sobe koji može da bude podeljen na razne načine. Na primer, ako je soba veća, sa 16-20 ljudi, tu može biti čak 3-4 manja kolektiva koja su često u lošim odnosima između sebe, ali se pokoravaju glavnom kolektivu. A može čak da se desi da ima 2-3 kolektiva u sobi i par pojedinaca koji su sami za sebe.
Na dnu lestvice se nalaze jedan ili dvojica likova koji su u nemilosti ostatka sobe, bilo zato što su cinkaroši, ili zbog toga što imaju „kretensko“ delo (tipa pljačka trafike ili otimanje lančića i telefona), ili zato što su narkomani, ili zbog toga što su se nadmenim ponašanjem jednostavno zamerili ostatku sobe. Ti nesrećnici su konstatno maltretirani; svaki dan, po ceo dan, a i noć. Maltretiranje ima toliko oblika da se ne mogu nabrojati, ali se u suštini deli na psihičko i fizičko maltretiranje, većeg ili manjeg intenziteta. Postoje neki primeri maltretiranja koji prevazilaze sve što sam video ili čuo da su ljudi spremni da urade na ulici, verovatno zato što zatvor utiče na percepciju stvarnosti kod pojedinca. Na kraju krajeva, zatvor nije ona stvarnost u kojoj ljudi žive spolja, već paralelna stvarnost u kojoj se dešava da čovek koji nema svoje „ja“ bude toliko izmaltretiran da potpuno poludi, i da na kraju moli svoje tlačitelje za milost, ponižavajući sebe do krajnjih granica. Pamtim jedan od jezivijih slučajeva kada je u jednoj sobi neki cinkaroš, koga su non-stop maltretirali i ponižavali, u trenutku očaja pitao ostatak sobe šta treba da uradi da ga konačno ostave na miru. Nekoliko likova mu je reklo da mora da se skine i čučne potpuno go na čučavac i da istrpi da se cela soba ispiša po njemu nazivajući ga droljom i pljujući po njemu. Njemu je laknulo jer je mislio da ga nakon toga više neće maltretirati, pa je pristao na to. Ostavili su ga na miru sledeća dva dana, pa su ponovo krenuli da ga maltretiraju. Lik je skroz poludeo i počeo da govori sam za sebe da je drolja i pička cinkaroška. Išao je po sobi i tražio da mu lupaju šamare. Ovo je samo jedan od hiljadu primera za ono što može da se desi „najslabijoj kariki“ u sobi.
To bi bilo to što se tiče hijerarhije po sobama. Sama pravila po kojima funkcioniše soba se najbolje vide po iskustvu nekoga ko uđe u sobu u kojoj nikoga ne poznaje. Novajlija se po ulasku u sobu upoznaje sa svima, posle čega mu se kaže gde da spusti svoje stvari i koji je njegov krevet. Potom sledi odlučujući trenutak za njegov dalji život u sobi, to jest razgovor sa sobnim i pokazivanje papira iz murije, jer se nikome ne veruje na reč kada sobni pita: „Zašto si ovde?“. Svako mora da pokaže papire da bi se videlo zašto je tu, crno na belo, jer vrsta dela zbog kojeg je čovek u pritvoru u velikoj meri određuje kako će se drugi odnositi prema njemu. Niko neće ceniti i poštovati nekoga ko je tu zbog džeparenja, nasilja u porodici, tuče, krađe, prevare i sličnih dela, ali će svako poštovati lika koji je tu zbog valjanja kilogramske količine gudre, razbojništva sa velikim plenom (od 10 soma evra pa naviše), pokušaja ubistva ili ubistva (pogotovo ako je počinjeno hladnim oružjem, jer se među robijašima smatra da je svako sposoban da upuca nekoga iz daljine a da je potrebna mnogo veća doza hrabrosti i ludila da se priđe nekome i da se isti izbode ili iskasapi, jer je to, po „uličnom kodeksu“, intiman čin na koji je jako malo ljudi spremno).
Nakon razgovora sa sobnim i utvrđivanja zbog kojeg dela je ovde dospeo, novom pritvoreniku se daju zaduženja u skladu sa procenom sobnog. Ako je neki narkoman, prljav tip, ili je zbog neke gluposti zaglavio u pritvoru, onda dobija da radi „kenjaru“ iliti čučavac, da iznosi đubre i da čisti sobu. Ukoliko je pak neki ispravan tip, on dobija okej zaduženje, npr. da uzima hranu i hleb, ili da vodi računa o tome šta treba u kantini da se uzme za sobu, itd.
Prvih par dana ostatak sobe je distanciran prema novajliji. Svi ga posmatraju i svi proučavaju svaki njegov postupak kako bi videli kakav je čovek. Ostatak sobe ga često po nalogu sobnog „proba“, da vide da li je sebičan ili voli da deli, da li je pička ili je spreman da se pobije na keca. Generalno ga isprobavaju da bi videli da li je ispravan, da li drži do sebe, jer lik koji dopušta da ga cimaju će uvek biti maltretiran i biće objekat sprdnje za celu sobu, dok će lika koji ne da na sebe ceniti jer je borac, a u zatvoru je najbitnije biti borac, ne dati da te sistem slomi, jer ako te slomi, onda se nikad više nećeš vratiti iz tog sveta ludila, čak ni kad izađeš iz zatvora. Za takve ljude se kaže da ih je „ubila robija“.
U svakom slučaju, položaj svakog pojedinca u sobi u velikoj meri zavisi od njega samog, njegovog ponašanja i stava. Mnogi momci upropaste sebi život na robiji nekim nepromišljenim potezom ili izjavom, zato što se previše opuste. Mirna slika ih zavara, pa naprave neku glupu grešku, kao što je menjanje kanala na TV-u ili radio stanice bez pitanja, ili uzimanje tuđe hrane ili novina. Takve naizgled smešne i nebitne greške su nešto zbog čega se „gubi glava“ u zatvoru. U svakoj sobi postoji milion malih, za tu sobu specifičnih pravila ponašanja, čije kršenje povlači za sobom brutalnu fizičku kaznu. Dosta puta sam čuo priče, a i desilo se kod mene na bloku, da u sobu dođe neki momak koji je, kao i ja, prvi put u zatvoru, i da počne od starta sa nadmenim ponašanjem. Takvi momci posle par minuta shvate koliko im se takvo ponašanje ne isplati.
Sva ta sitna, nejasna pravila koja niko ne spominje naglas, pojedinac mora sam da provali i upravo zbog te „sive zone“ ne sme nikada da se opusti. Nema opuštanja u zatvoru, jer jedan trenutak nepažnje može biti fatalan. U zatvoru niko nije iskren, svako gleda svoje interese, pravi kalulacije i u skladu sa njima se i ponaša. Zato je veoma teško znati ko ti je pravi prijatelj, a ko te samo koristi. To nije paranoja, već surova realnost. Mnogo je bitnije voditi računa o tim sitnim „nevidljivim“ pravilima u sobi, nego o onim krupnim, jasnim, jer njih ne možeš nikada da zaboraviš, za razliku od onih prvih za koje često ni sam ne znaš da li i dalje postoje u određenoj situaciji.
Zatvorska pravila su jedan mali ali kompleksan pakao za psihu čoveka, jer mnogi ljudi ne mogu da izdrže tu neizvesnost, nelogičnost i kolebanje oko svake sitnice. Neki ljudi se snađu, preguraju to, i posle zatvora nastave sa svojim životom, kakav god da je bio. Ali, jako je puno onih koje ta atmosfera konstantne tenzije potpuno ubije u pojam, sjebe ih i fizički i psihički do kraja života.
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Stanje uma