Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Nova godina
CZ je jedan pravi mali buvljak, a svaki blok je tržište za sebe. Ljudi kupuju i prodaju sve i svašta, a transakcije se regulišu preko kantine. Osim konkretne trgovine, tu su i šeme tipa usluga za uslugu, kao i usluga za robu, i obrnuto.
Nema sobe u kojoj se ne dešava bar neki vid „trgovine“, a najpopularnija valuta su definitivno cigare, i to po pravilu neka krdža od koje bole glava i grlo, a posle godina konstantnog paljenja dobija se i rak pluća. To su neke marke za koje na slobodi nisam ni čuo, tipa: „Best“, „Viceroy“„Fast“, „Bond“, „Monte Carlo“ i slično. Robovima uglavnom nije bitan kvalitet pljuge, samo da može da se pali i da imaju dovoljno.
Normalci se verovatno pitaju čime to trguju robovi po zatvoru i zašto. Ilustrovaću tu trgovinu na jedan slikovit način. Na primer, u sobi je jedan tabletoman, umire za bensedinima, a lekar neće da mu šalje više od jednog šaržera (5 komada) nedeljno. U sobi je i neki momak koji ima solidne uplate na kantini, a nema posete pa mora da pere svoju odeću u zatvoru i, na kraju, tu su dva momka koji ne uzimaju nikakvu terapiju, ali piju kafu i pale pljuge. Dešava se sledeća stvar – tabletoman se ponudi onom momku što ima kintu da mu pere veš za paklu pljuga po kanti, a od te pakle pljuga daje po pola pakle onoj dvojici što nisu na tabletama kako bi nabavili bendžose na svoje ime i dali ih njemu. Tom transakcijom su svi srećni i zadovoljni. Ovo je jedan od klasičnih primera „mešovite razmene“.
„Najskuplji“ lek u CZ-u je definitivno „Leponeks“, popularno nazvan „lepinja“. Ima tu čarobnu moć da čoveka potpuno omami na 2-3 dana, jer tip „na lepinjiˮ samo spava i budi se na svakih 6-10 sati da pojede ogromne količine bilo čega (video sam čoveka na lepinji koji je pojeo veknu hleba uz par kašika šećera). Lepinja se po blokovima valja obično za paklu pljuga po tableti (pozamašna je to tableta), do koje je prilično teško doći, jer se prepisuje samo likovima koji su ozbiljne budale ili su samo odglumili da jesu („Leponeks“ je užasno jak psihostabilizator) i obično se prodaje unapred tako što se tip koji ga dobija od doktora dan ranije dogovori sa nekim iz sobe ili sa nekim iz druge sobe na šetnji.
Nekad su tabletomani neki normalci koji su igrom slučaja završili u CZ-u zbog neke prevare ili nasilja u porodici, pa imaju redovne pakete i ručkove, ali umesto da jedu tu hranu, oni veći deo daju za razne lekove drugim robovima.
Kad u CZ dođe neki Cigan ili narkoman koji nema ni posete ni uplate na kantini, onda mu se (ako nije nadrkana ekipa u sobi) ponudi da radi sva redarstva u sobi u zamenu za neku količinu kafe i pljuga nedeljno. Tu ponudu bukvalno niko od njih ne odbija, jer znaju da im je bolje da rade za kafu i pljuge, nego da rade na silu i za džabe. Tu kafu i pljuge većina njih potroši na sebe, ali ima i onih koji razmenjuju neku količinu kafe i cigara za hranu sa drugim robovima.
Jedna od čestih vrsta trgovine u CZ-u je kupoprodaja odeće i obuće po bloku (mada se više trguje obućom). Patike su česta „patnja“ robijaša, jer većina njih žudi za „Air Max“ patikama, koje su po zatvorima bukvalno statusni simbol (kao što je napolju skupa čuka ili ključevi od skupih kola), pa nije retko da neki rob šteka kintu na kantini 2-3 meseca kako bi otkupio neki očuvan „Air Max“ od nekog drugog roba koji ima 3-4 različita para.
Dešava se da neki lik ima redovne ručkove od spolja, ali zato ima male uplate na kantini a pali cigare, pa napravi kombinaciju sa nekim tipom iz sobe koji ima jake uplate, a nema ručkove spolja da mu daje recimo 2-3 ručka nedeljno za neku količinu pljuga (5-10 pakli).
U nekim sobama postoje tipovi koji uvek imaju i hrane, i pljuga, i kafe u šteku, i kod kojih se dvoje-troje ljudi iz sobe redovno zadužuje, ali ne po kursu 1:1 već 2:1 ili čak 3:1. Uglavnom je u pitanju zaduživanje za cigare. Recimo, neki rob pozajmi od tog tipa u utorak 2 pakle do kantine koja je, na primer, u petak, a za te dve pakle treba da vrati 4 pakle. Ako mu ne vrati te nedelje, onda je sledeće nedelje 6 pakli i tako dalje, a ako mu ne vrati posle mesec-dva, onda mu taj tip kod kog se zadužio uglavnom uzima odeću ili obuću koju ima. Ukoliko nema nikakvu kvalitetnu odeću, onda slede batine, ponižavanje, maltretiranje i „odrađivanje“ duga prinudnim radom, recimo, pranjem veša i slično (ti tipovi koji tako pozajmljuju po sobi ili nekad po bloku uvek su pri vrhu sobne hijerarhije, ako ne i na samom vrhu, tako da imaju „monopol“ na nasilje u sobi).
Oni robovi koji nemaju ništa kad dođu u CZ, ako su snalažljivi, mogu sebi sve da „stvore“ u roku od mesec-dva, sklapajući razne „dogovore“ po bloku. Takođe, oni koji imaju barem nešto, ili dobru odeću ili ručkove spolja, redovne pakete ili uplate na kantini, mogu dobro da se ušeme da im ništa ne fali. Najfascinantnije mi je uvek bilo to čime se ljudi u zatvoru sete da trguju kako bi obezbedili sebi neke bazične stvari (a nekad i neke gluposti koje im malo olakšavaju robiju) i sva ta snalažljivost koja odjednom izbija iz čoveka u toj situaciji u kojoj niko nikad ne bi trebalo da se nađe. Kada sam prisustvovao ili učestvovao u sklapanju raznih kombinacija, uvek mi je u glavi bila ona hiljadu puta ponovljena zatvorska parola „snađi se“.
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Trkelj