Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Delfini
Na izdržavanju kazne čovek ima bezbroj mogućnosti kako da nađe sebi neku zanimaciju koju može da radi. Može da se bavi nekim sportom, može da šeta po krugu, itd. U istražnom zatvoru čovek ima daleko manje mogućnosti, jer je mahom 23 sata dnevno zatvoren u jednoj odvratnoj sobi. U takvim uslovima ljudi su prilično nervozni, pa im je, pored vožnje i raznih igara, potreban i neki fizički ventil. Taj fizički ventil, jednom malom broju psihopata je fizičko maltretiranje slabijih, ali broj tih ljudi je mali. Velikoj većini robijaša u CZ-u je taj fizički ventil trening – surovi, svakodnevni, raznovrsni i uporni trening.
Sobe po CZ-u se bukvalno u roku od tri minuta pretvaraju u prave pravcate teretane. Tu ima uslova za izvođenje barem 90 posto svih zamislivih vežbi koje se praktikuju po teretanama na slobodi. Naravno, kvalitet uslova za treniranje zavisi od same ekipe u sobi, koliko će želje i truda uložiti u pravljenje „teretane“. Svaki deo sobe i svaki deo oskudnog nameštaja može da posluži za treniranje. Prvo i najpotrebnije pomagalo za trening su sunđeri za ruke (kako ruke ne bi bile skroz iskasapljene i u žuljevima). Ti sunđeri se prave da budu dimenzija otprilike 20 puta 20 centimetara i seku se žiletom iz brijača sa nečijeg dušeka ili nekog starog parčeta dušeka koji je u sobi već godinama.
U sobi se rade sve zamislive prirodne vežbe i to iskorišćavanjem datog okruženja. Propadanja se rade tako što se dva kreveta približe po dužini, i duž ivice gornjeg ležaja se na oba kreveta, na stranama koje gledaju jedna ka drugoj, na istom mestu dužine 30-ak cm, obavije komad čaršava koji se na kraju oblepi lepljivom trakom kako bi bio zgodan za hvat i kako ivica kreveta ne bi kasapila ruke robijaša dok radi propadanja. Tako se uz minimalan napor dobija odlično mesto za rađenje propadanja, gde širina može da se podešava pomeranjem kreveta.
Obični sklekovi mogu da se rade bilo gde u sobi, ali obični sklekovi ubrzo dosade, pa se prave razne varijacije na temu. Recimo, uzme se jedna od onih dugačkih uskih klupa kojih ima po dve u svakoj sobi, stavi se negde na sred sobe, pa se na njoj rade sklekovi držeći se za gornju ili za bočne ivice klupe, ili se stave dve klupe jedna pored druge sa razmakom od metar između njih, pa se rob osloni jednom rukom i nogom na jednu klupu, a drugom rukom i nogom na drugu klupu. Tako će, dok radi sklekove, propadati u minus, ispod nivoa klupa. Kada neko hoće da radi neke sklekove koji su skroz drugačiji od svih ostalih vrsta, onda se napravi prostor kod nekog zida, pa se rade kontra-sklekovi tako što rob nabaci noge na zid, tako da ga dodiruje petama, pa radi sklekove tako okrenut naglavačke.
Neko bi pomislio – dobro, ajde propadanja, ajde i sklekovi, ali zgibovi – nema šanse da se rade u sobi“. A u stvari se zgibovi i te kako cepaju po sobama, i to na sledeći način. Uzmu se 4 kasete za stvari (kaseta je visine oko metar), jedna kaseta se stavi na drugu kasetu i tako se napravi stub, od druge dve kasete se napravi još jedan takav stub, potom se stubovi stave na razmak dužine rastojanja između nogu na sobnoj klupi kako bi se na „stubove“ stavila klupa ali tako da bude knap, da ne može da se mrda. S obzirom na to da klupe sa donje strane imaju šipku koja ide od jedne do druge strane i koja je prečnika 3-5 cm, na taj način se pravi idealna stabilna „sprava“ za izvođenje zgibova.
U pravoj teretani se najmanje rade prirodne vežbe sa sopstvenom težinom, najviše se rade sve zamislive vežbe sa tegovima. Dakle prava teretana ima tegove. A sobe u CZ-u nisu izuzetak, većina soba ima bar stotinak kila tegova koji se prave na neke maštovite načine. Tegovi se prave od flaša, i to uglavnom flaša od koka-kole, jer su one najčešće. Flaše se pune vodom ili solju, u zavisnosti od toga kakav se teg pravi jer doći do velikih količina soli nije lako. U flašu od koka-kole može da stane 2 litra vode, a soli može da stane oko 4 kila kad se sabije sa vodom. Logično, svi bi radije pravili tegove sa solju, jer je teg mnogo bolji kad je veća težina skoncentrisana na malom prostoru nego kad je glomazan a ne preterano težak. Glavni problem je nabavka soli. Recimo, da bi se napravio teg od 24 kg, to jest od 6 flaša, u svaku flašu treba sipati po 4 kila soli, a u CZ-u postoji nenormalno idiotsko pravilo da svaka soba može nedeljno da kupi samo 1 kg soli. Znači, ta soba bi trebalo 24 nedelje (skoro pola godine) zaredom da kupuje po kilo soli na kantini kako bi sakupila materijala da napravi taj teg. Srećom, taj proces može dosta da se ubrza ako se napravi dogovor sa ostalim sobama na bloku da i one uzimaju svake nedelje po kilo soli i da prosleđuju tu so ovima što prave teg kada na bloku dežura neki manje nadrkani pandur koji hoće da prenese od sobe do sobe. Naravno, uradi se neka materijalna kompenzacija sa ostalim sobama za tu so, tako da, ako ima 6 soba na ulazu, potrebno je 4 nedelje da se skupi za teg, mada ima i blokova sa po 3 ili 4 sobe, pa kod njih taj proces zna dosta duže da potraje. Tegovi i samo treniranje po sobama su zvanično zabranjeni, ali se to već godinama unazad toleriše od strane pubova, jer su svesni da bi bilo baš ozbiljnih problema po sobama (u smislu nasilja među robovima) kada bi i treniranje bilo zabranjeno. Ali ipak ima baš debilnih pubova koji za novogodišnji trkelj, kada ne mogu ništa drugo, iskompleksiraju se pa oduzimaju tegove po sobama.
Kad se skupi materijal za teg i kad se napune flaše, onda treba sve to povezati u celinu vezicama od starih čaršava koji su ostali u sobi od ko zna kad i koji služe za razduživanje kad neko odlazi iz CZ-a (uvek se neki takvi dronjci razdužuju, a u sobi se ostavljaju bolji čaršavi i ćebad). Vezice se prave satima, jer je potrebna velika količina, dužine su čaršava (oko 2 metra) širine 3-4 cm, a formiraju se tako što se provuče taj komad čaršava, tj. ta traka, iza jedne noge od kreveta, zategne se o ćošak između noge kreveta i ostatka konstrukcije, i onda se vuče napred-nazad dok ne postane savršeno valjkastog oblika. Provlači se da bi nestali nabori na vezici koji su se stvorili kad se taj komad čaršava uvrtao. Svaka vezica se provlači desetak minuta kako bi postala skoro glatka i idealna za vezivanje. Tim vezicama se povezuju flaše i njima se formira teg tako što se one provlače između flaša i vezuju ih dve po dve. Na kraju je potrebno nešto što će se provući između flaša i što će držati teg, i na čemu će biti drška za teg. To je pletenica koja se pravi uglavnom od dve vezice koje se prepliću, i ona je užasno čvrsta. Na tu pletenicu se stavlja prazno izbušeno pakovanje od šumećih tableta koje služi kao drška za teg. U skladu sa veličinom i namenom tega, pletenica i drška se mogu stavljati na gornju stranu tega, na bok tega i zatežu se ili otpuštaju u skladu sa potrebama vežbača.
U svakoj sobi u kojoj se ozbiljno trenira ima brdo tegova različitih veličina i oblika. U nekim sobama se čak radi i benč tako što se skida daska sa klupe, vežbač leže na drugu klupu, a dva roba mu dodaju „šipku“ od klupe na kojoj je nakačena kilaža. Ili se, na primer, skinu vrata od WC-a, vežbač legne na klupu, jedna ivica vrata se nasloni na sto ili drugu klupu, a na vrata stane par ljudi koje vežbač diže iz benča. Dosta soba ima nešto „svoje“ specifično kada je u pitanju trening, ali je većini soba zajedničko to da postoji bar 2-3 roba koji su u fazonu da treniraju kako bi radili na sebi i bar malo skrenuli pažnju sa problema u kom se nalaze. Na kraju krajeva, šta ćeš koji kurac da radiš u zatvoru ako ne da treniraš?
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Nova godina