Podržite uvođenje “zatvorskog kreditiranja” u kazneno popravnom sistemu Republike Srbije

Zatvorska priča: Kompleksi

Zatvorska priča: Kompleksi

image_pdfimage_print

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Dekoracija

Zatvor je takvo okruženje u kojem većina ljudi potpuno odbacuje sve složenije oblike ponašanja, jer šta će im kad sve može da se reši tučom, na primer? Kao kad se mala deca pokače u parku, jer je jedno dete srušilo tvrđavu od peska onom drugom, pa ga ono dete koje je napravilo tu tvrđavu napadne da mu se osveti svojim malim pesnicama. Takvi su i ljudi u zatvoru, u fazonu tuče, u fazonu kompleksi, u fazonu ko je jači, bolji, ko ima više, ko izgleda bolje i tako dalje. Ljudi najčešće nisu sami po sebi takvi debili, već u toj suludoj atmosferi postanu takvi – zavidni, ljubomorni, zlobni. Ljudi se u zatvoru jako retko kače oko ozbiljnih stvari, uglavnom su u pitanju maksimalno banalne, neozbiljne sitnice koje u tom trenutku deluju kao da su sve na svetu.

Recimo da dođe neki lik u sobu i, kao što je uobičajeno u svakoj sobi, dȃ mu se neko sobno zaduženje, nešto manje-više okej, osim ako lik nije cinkaroš, narkoman ili silovatelj. Dȃ mu se da, na primer, uzima ručak ili da predaje pisma uveče žandaru. To nije ništa ponižavajuće i sve ide kako treba dok ne dođe neki novi lik u sobu koji odbija da ima bilo kakvo zaduženje, jer mu je kompleks da on koji je napolju recimo pucao na ljude, vozio skupa kola, jebao manekenke i valjao gudru sad tu u CZ-u ima neko zaduženje kao neki „indijanac“. U tom trenutku nastaje problem i kompleksi novajlije se leče nasilnim odgovorom ekipe koja drži sobu jer sobni i njegovi ortaci nema šanse da tolerišu tu nekom „indijancu“ da im talasa i da remeti uhodani poredak u sobi, dakle novajlija dobija batine. Ljudi u zatvoru misle da je „lečenje“ kompleksa nasiljem moguće, a u stvari se tu radi o prostom odgovaranju kompleksom na kompleks. Kompleks jačih, brojnijih, protiv kompleksa usamljenog, slabijeg tipa. I nema tu lečenja, jer kompleksi su neizlečivi.

Taj tip što se iskompleksirao i zbog toga dobio batine ima tri opcije: da nastavi da se otvoreno kompleksira i da dobija batine, da se pravi da su ga naučili pameti a da u sebi tinja, ili da (što nije redak slučaj) u WC-u napravi sebi šaber od kašike oštreći je o pločice i da na spavanju iskasapi tu dvojicu-trojicu koji su mu se zamerili. U trenutku dok ih kasapi šaberom, tim likom zapravo upravlja kompleks koji je skroz prekipeo i koji ne može da se kontroliše. Njemu u tom trenutku više nije bitno što će biti optužen za višestruki pokušaj ubistva i što će za to dobiti jedno 7-8 godina, a u CZ-u je za neko smešno delo, tipa lake telesne povrede ili razbojnička krađa, za koje se dobija plafon godinu dana. Nije mu bitno što pravi robiju na robiju jer mu je samo bitno da se osveti, da nahrani svoju sujetu, da zadovolji svoj kompleks u fazonu: „Oni će mene da gaze? Sad će da vide, sad ću da im jebem mater!“ i jebe im on mater, ali za malo previsoku cenu.

Recimo sad da je u sobu došao novi lik koji je potpuni normalac, nije ni u jednoj priči nego se našao u zatvoru zato što je, eto, igrom slučaja napravio neku glupost. Lik se ne kompleksira, dobar je sa svima, ne spletkari, ne koskari i u svakom pogledu je momak na mestu. Takvog lika naizgled ne postoji razlog da neko nešto cima. On ne traži problem, ali ne računa na to da drugi traže problem. Jako su česti ti tipovi koji traže dlaku u jajetu da bi nekog bez veze iscimali, jer im je, eto, dosadno. Takvi tipovi će non-stop posmatrati tog novajliju, „normalca“, kako bi našli nešto za šta mogu da se uhvate da bi ga napali. To može da bude najmanja sitnica. Na primer – zima je, a novajlija izađe iz WC-a, ostavi otvorena vrata i pravi se ledena promaja – eto razloga da bude napadnut. Ili – leto je, a novajlija je zatvorio vrata od WC-a, pa nema promaje da hladi sobu. Moguća je i varijanta da novajlija ode da kenja, a kad izađe, dođe mu lik sa pričom: „Na šta to liči da ideš da sereš dok ja jedem? Što lažeš da nisi video? ‘Oćeš sad da ti pičku polomim?“ i slično. Ovo je samo par najbanalnijih primera sitnica koje nekome mogu služiti kao razlog da nekoga napadne, a postoje i oni tipovi koji su toliko iskompleksirani da ih prosto iritira nečija pojava, pa im nije ni potreban razlog da nekoga napadnu.

U zatvoru je jako rasprostranjeno kompleksiranje u svakodnevnom govoru. Postoji veliki broj reči koje se ili ne upotrebljavaju ili se upotrebljavaju samo u određenom obliku, kako onaj koji ih upotrebljava ne bi bio zajeban. To verovatno nije baš jasno na prvu loptu, pa ću pojasniti primerima. Ne upotrebljavaju se reči kao što su „sedam“ jer će ti onda neko odgovoriti sa „na šta sedaš?“ ili „osam“ jer će ti reći „na kurcu te nosam“. Postoji bezbroj takvih reči ili izvala i replika na njih. Evo par primera: „Pozovi ga – Koga? – Kurca moga“, „Daj mu ovo – Kome? – Kurcu mome“, „Kako se zove? – Sara – Uleti ti kara“, „Koliko je težak? – 80 kila – Uvalim ti mog debila“, „Jel’ imaš nalog? – Kakav nalog? – Da mi popušiš malog“, „Jel’ ima neko meso? – Šta? – Meso – Karu sam ti u bulju streso“, „Šta je to? – Ulje – Srčeš mi iz bulje“, i još milion sličnih izvala. Ono što je tragično kod svega toga je što se ljudi užasno kompleksiraju zbog ovih klinačkih fora iz prvog razreda osnovne.

Igranje društvenih igara je posebna priča koja može toliko da iskompleksira čoveka da napravi svakakve gluposti. Uzmimo za primer najpopularniju društvenu igru u zatvoru, jamb. Igranje jamba često ume da bude psihičko odmeravanje snaga, jer skoro uvek barem jedan igrač gleda kako da iznervira protivnika, a često oba igrača gledaju kako da izvedu iz takta onog drugog. To podjebavanje, psihičko nadmudrivanje ima za cilj da toliko iznervira protivnika da on digne ruke od jamba i preda partiju. Tu su izjave tipa: „Sa tobom mogu zatvorenih očiju da igram“, „Nema šanse da me dobiješ“, „Što igraš kad ne znaš?“, „Što igraš kad ne možeš ni tri iste kocke da baciš?“, „’Ajde uzmi, samo diskretno pocepaj listić, neću ja nikome da kažem“, „Predaj partiju, pružiću ti šansu za revanš“, i slično. A ako se igra u nešto, recimo u čokoladu ili koka-kolu, onda su tu izjave tipa „Al ću da jedem čokoladu, jedva čekam“ ili „Al će da se pije kola-kola“. Te izjave ovako deluju smešno, kao bedne provokacije, ali onom kome su upućene, još ako gubi, te izjave ne deluju ni malo smešno, već svaka od tih provokacija deluje kao igla u mozgu sve dok mu ne prekipi, dok ne pukne i konačno ne preda partiju ili dok ne ustane i fizički ne napadne protivnika. Ako se desi da lik podlegne ovim provokacijama i preda partiju, onda to nije kraj provokacijama. Protivnik hoće da ga iskompleksira do krajnjih granica, pa mu govori: „Siso jedna, predao si partiju kao neka devojčica“, „Nemoj više da me zoveš da igramo, i ovako svaku partiju predaješ“, „Nemaš muda da igraš partiju do kraja, usro si se“, i tako dalje.

Materijalno kompleksiranje je isto dosta često. Svako svakog gleda, ko šta ima, koliko ko ima i ko ima više. Dosta likova je iz fazona „brate ‘oću kad izađem na šetnju da svi vide da imam skupe patike“, pa onda naručuju ako su u mogućnosti da im njihovi kupuju skupe patike, skupe trenerke, skupu hranu, velike uplate na kantini i slično da bi svima pokazali da imaju para. To je baš veliki kompleks među robovima, neki čak cimaju ljude spolja da im šalju skupe stvari iako nemaju para, samo da bi drugima prodavali laž da su bogati jer dosta ljudi u zatvoru ima ono razmišljanje „kolko imaš para, toliko vrediš“. Kad neko ima, onda se oni koji nemaju stide, stide se i kompleksiraju što nemaju, pa smišljaju spletke ili čak napadnu onog što ima. Ima i slučajeva da neko nekom sve prosto otme iz fazona „Nemam? E sad ću da imam.“

Na kraju, tu je i najvidljiviji kompleks – kompleks fizičkog izgleda. Fizička snaga i mišićavo telo se ne može nabaciti preko noći, za to su potrebne godine treninga i posvećenosti, pa kad dođe neki mišićav, krupan tip u sobu, ovi što su mršavi ili debeli se iskompleksiraju do daske, pogotovo kad vide kako taj lik trenira. Fizička spremnost, nagruvanost je među robovima pokazatelj koliko je neko moćan. Ako je neko ogroman i jak, onda je moćan u svakom pogledu, pa se skupe slabiji, pacovi, i napadnu tog fizički jakog momka da mu pokažu „gde mu je mesto“ i da ne „talasa“, a dešava se i da mu zabrane da trenira.

Ovo su neki od najčešćih oblika kompleksiranja među robijašima. Nijedan od njih nije racionalan, jer kompleksi su po sebi iracionalna pojava. Ljudi uglavnom ne dolaze u zatvor kao iskompleksirani debili, ali u tom okruženju dobar deo njih to postane, i to vrlo brzo.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Delfini

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
Kolektiv protiv političke represije (KPPR) smatra da bi u interesu uvođenja minimuma humanosti u kompletno nehumanom kazneno popravnom sistemu Republike Srbije od ključne važnosti bilo da se uvede institucija “zatvorskog kreditiranja” koja će omogućiti da se pritvorenicima jedan dan u pritvoru računa kao dva dana na izdržavanju kazne, sa izuzetkom onih koji su osuđeni zbog teških, brutalnih ili svirepih krivičnih dela. Ukoliko se slažete, molimo vas da podržite našu inicijativu tako što ćete potpisati online peticiju.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x
Scroll to Top