Zatvorska priča: Dekoracija

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Higijena

Zidovi su odvratni, prljavi, natopljeni duvanskim dimom i vlagom. Kasete za stvari su isto tako odvratne, neke bolesne, mrtve bež boje, a vrata žandarski plave boje. S obzirom na to da robijaši provode 23 sata zatvoreni u tom sumornom okruženju, mnogi od njih podržavaju svaki pokušaj da se on ulepša različitim oblicima kolaža, slikama, posterima i sličnim načinima dekoracije.

Lično sam se uverio da se čovek lepše oseća kada oko sebe vidi neke sulude duhovite natpise ili crteže, ili bilo kakvu sliku koja je prijatna za gledanje. Takve stvari podsećaju čoveka da u jednom užasnom crnom okruženju ipak nije sve tako crno i da ipak može da izdrži ceo taj užas zatvora. Video sam različite oblike dekoracije u CZ-u i pokušaću da ih što bolje dočaram. Neki od tih oblika su duhoviti (po zatvorskom shvatanju humora koji je nerazumljiv, grub i sulud ljudima na slobodi), neki su ozbiljni, neki besmisleni, ali su svi jednako prihvaćeni u zatvoru.

Na primer, tu su kolaži i natpisi koji se lepe po zidovima, vratima i kasetama, i to kako se lepe? U CZ-u nije dozvoljena nikakva vrsta lepljive trake, već se devedeset posto stvari lepi najjeftinijom pastom za zube sa kantine. Ona se namaže po površini na kojoj se lepi i preko nje se zalepi neka slika. Onih ostalih deset posto stvari koje iziskuju lepljenje se lepe selotejpom, kojeg inače ima vrlo malo i jako je dragocen. On se pažljivo skida sa paketa sa ručkovima od kuće i namotava na prazne tube od šumećih tableta.

Kolaži se prave od slika i slova isečenih iz raznih dnevnih novina ili časopisa. Oni mogu biti svakakvi, i navešću par primera iz sobe u kojoj sam bio. Na jednom zidu je stajala velika slika sočnog, masnog hamburgera sa svim mogućim prilozima, ispod kog je velikim slovima pisalo „Glad“, a iznad njega je pisalo: „Ako si gladan, pojedi pljeskavicu“. Sećam se koliko je često poneki robijaš sedeo za stolom i gledao tu sliku onako gladan, a hrane ni od korova. Barem smo mogli da gledamo taj lepi mesnati prizor, nekome je to mučenje, ali je nama to govorilo da ipak postoji nešto lepo i ukusno tamo negde iza tih čemernih zidova.

Tu je bilo još million raznih natpisa i slika po sobi. Na vratima je stajao natpis „Male su nam šanse, ali veliki je ulog“, zatim „Gotov je, peva kod sudije“, pa slika krokodila i natpis „Mala bara, puna krokodila“, „Ovde zvezde robijaju“, pa „Pažnja, jako smo kurati“ i još bezbroj natpisa koji nemaju preteranog smisla, ali je bolje da ih ima, nego da ih nema. Najviše je bilo kolaža sa likovima raznih političara, pevaljki i ostale „gospode“. To su bile slike na kojima se uglavnom muška glava stavlja na žensko telo, a ženska glava na muško, a bilo je i varijanti gde se ljudska glava stavlja na telo životinja kao što su svinje, ovce, krave, kokoške i slično.

U većini soba je u ovom ili onom trenutku bio neki rob koji je znao opako da crta i koji je crtao za sve u sobi po neki crtež, a pored toga je crtao po zidovima. Srećom, na kantini u CZ-u postoje drvene bojice i tempere, tako da su ti zatvorski umetnici imali materijala za crtanje po zidovima. Slike po zidovima su imale različitu tematiku – od prizora sa ulice, navijačkih motiva, pa do grafita i svakakvih parola, ali su definitivno religijski motivi najpopularnija tematika za slikanje po zidovima. U većini soba ima bar dve-tri slike nekog manastira ili sveca, a uglavnom ima i jednog i drugog. U nekim sobama su zidovi potpuno iscrtani ogromnim slikama različitih manastira i svetaca. Mnogim robijašima te slike pružaju neko osećanje spokojstva i mira, jer svaki robijaš u CZ-u traži neku misao, neku nit za koju može da se uhvati i koja bi za njega predstavljala tračak sreće u moru nesreće. Za mnoge su religija i njeni prizori upravo taj tračak sreće, i zato im oni prijaju.

Unutrašnjost svake kasete je posebno, lično svetilište roba kome ona pripada. Na unutrašnjoj strani vrata kasete većina robijaša drži slike svojih porodica, dece, ortaka i poneku sliku nekog njima važnog događaja ili prizora sa slobode. Problem sa takvim slikama jeste što uglavnom bace robijaša u depresiju – izbedače ga nakon gledanja u njih, što je i normalno, jer svakom bude teško kada gleda slike ljudi koje voli, a ne zna kada će biti ponovo sa njima napolju ili pak to zna, i upravo ga to vreme ubija dok gleda u slike i razmišlja o njima.

Sa druge strane, u WC-u, po pločicama oko čučavca, u visini do oko metar i po, nalazi se sobno „seksualno svetilište“, sastavljeno od desetine slika različitih formata, na kojima su sve vrste golih, polugolih i obučenih devojaka. Te slike služe kao seksualno pomagalo iliti kao literatura za drkanje. Tu se stavljaju bukvalno sve vrste slika na kojima se nalaze žene koje „liče na nesto“, nebitno da li je to malecna sličica iz dnevne štampe ili slika A4 formata iz nekog časopisa. Te slike se pažljivo seku žiletom skinutim sa brijača i lepe se na ranije pomenuti način, pastom za zube. Taj kutak oko čučavca je zapravo najbitniji vid dekoracije sobe, jer je odsustvo seksa i neviđanje ženskih osoba jako brutalan oblik represije i slamanja ljudske volje, pa samim tim samozadovoljavanje postaje jedan od retkih trenutaka sreće u zatvoru.

Svaki od ovih oblika sobne dekoracije ima svoju psihološku funkciju, kako bi čovek osnažio svoju volju i prkosio okruženju. To su neke sitnice koje u četiri zida puno znače. Mnogo je lepše kad čovek ugleda sliku nekog sunčanog morskog predela na zidu do kreveta kada se probudi, nego odvratni zatvorski zid koji smrdi na duvan.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Kompleksi