Zatvorska priča: Stanje uma

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Pravila, pravila

Dok sam bio u CZ-u, shvatio sam da, što se tiče psihičkog stanja, tamo postoje dve vrste ljudi. Oni koji podignu imaginarni zid oko glave i prosto ne dozvole da ih bilo šta od milion zatvorskih užasa dodirne, i oni koji upadnu u jednu rupu bez dna, jedan psihički pakao, koji slomi, izmrcvari i na kraju „ubije“ čoveka u pojam. Pretvori ga u biljku koja nije sposobna ni za kakvu smislenu konverzaciju, u biće koje se konstantno trese i muca dok je budno, a dok spava, vrišti u snu. Ta užasna izolacija, neizvesnost, ograničenost i ceo zatvorski sistem psihičke torture, sa svim svojim idiotskim pravilima, stvoren je kako bi ubio svaku inicijativu u čoveku, svaku želju i svaki pokušaj da se radi nešto smisleno što bi pomoglo pojedincu da sačuva svoje psihičko zdravlje, da ne poludi, da ne pukne poput većine pritvorenika. 

Ljudi na slobodi nisu svesni koliko je teško pojedincu u istrazi, pogotovo u CZ-u, da se pokrene, da radi nešto konstruktivno sa svim tim beskrajnim i sumornim slobodnim vremenom. Video sam stvarno puno ljudi kako izjavljuju da „od sutra“ kreću sa redovnim treniranjem, čitanjem neke knjige ili pisanjem pisama, i svaka, ali baš svaka od tih osoba koja je izjavila tako nešto, nije ispunila to što je rekla. Svako od njih je odlagao za sledeći i sledeći dan, sve dok na kraju ne bi rekao da nema poente čitati ili trenirati, jer je sve „ionako toliko užasno“ i „život im je propao“ i „kasno je sad raditi na sebi“ i tako još bezbroj bezveznih izgovora koji nisu posledica toga što je neko lenj, već plod ubijene volje, slomljene od strane istog onog zatvorskog sistema koji bi navodno trebalo da „popravlja“ prestupnike. 

Lik koji je bio sa mnom na bloku jednom prilikom je slikovito iskazao svoje mišljenje o celom sistemu represije u CZ-u, sledećim rečima: „Mogu da nam zabrane pakete, posete, ručkove, šetnju… Ma, mogu sve da nam zabrane, ali ako razmišljamo zdravo, ne mogu, prosto ne mogu da nam slome volju, jebem ih u usta žandarska.“ Taj lik je bio potpuno u pravu, volja je najbitnija, čovek koji ima volju, koji ne dȃ da svo to sivilo CZ-a i bahatost pandura dopre do njega; e taj čovek je pobednik u toj potpuno neljudskoj situaciji, jer takav čovek dokazuje neuspeh zatvorskog sistema.

Nažalost, jako malo ljudi uspe da očuva svoju volju u CZ-u, čak i oni likovi koji ne puknu psihički imaju trenutke teške depresije, jer u tom okruženju stvarno nije moguće očuvati konstantnu vedrinu misli. Ne postoje ljudi koji su u nekom stanju „između“, pritvorenici su ili pukli skroz, ili se drže razmišljajući zdravo, realno. Većina ljudi koji bukvalno polude u pritvoru dođu u to stanje pre svega zato što ne razmišljaju realno, već na jedan toliko pesimističan, paranoičan, mračan način, da na kraju ubede sebe da je to što su u „Cezaru“ kraj njihovih života, i da je jedino što ima smisla predati se sistemu, pomiriti se sa svojom „sudbinom“ ili čak ubiti se. Kad smo kod samoubistva, bitno je da napomenem psihopatski odnos žandara prema tim ljudima. Sećam se kad je u nekoj sobi neki dečko pokušao da se ubije, ne sećam se iz kog razloga, ali se sećam da je presekao sebi vene na obe ruke i da je njegovo vrištanje odjekivalo celim blokom. Ostali iz njegove sobe su razvalili vrata WC-a i pokušali da mu pocepanim komadima čaršava zaustave krvarenje. U jednom trenutku su se otvorila vrata sobe (to je bilo usred noći) i uletelo je nekoliko pandura (5-10) sa isukanim pendrecima svih mogućih veličina (to je takozvana „pajser brigada“, a najveći pendrek ima genijalan naziv: „bensedin od 1000 miligrama“). Kada su shvatili da je reč o pokušaju samoubistva, tog dečka koji je krvario krvnički su počeli da udaraju po celom telu, uz opaske kao što je „nećeš se ti seći u mojoj smeni, pička ti materina“, i slično. Isprebijali su ga i prosto izašli iz sobe, ali ono što me je zapravo šokiralo, nije to što se to jednom desilo, nego što se to non-stop dešavalo u CZ-u. Svakih par dana neko pokuša da se ubije i završi na sličan način, a u svakih par meseci nekom to stvarno pođe za rukom, pa na taj način barem izbegne batine od pandura.

Ono što najviše jede ljude u CZ-u je neizvesnost, pogotovo u periodu pre podizanja optužnice, jer u tom periodu svakoga dana može da se desi da se prosto pojavi pandur, da ih prozove i da kaže „pakuj stvari, ideš kući“, ili pak može da stigne optužnica. Taj period čekanja na optužnicu može da traje i do šest meseci. Ljudi se najviše izluđuju teškim pesimizmom, ubeđuju sebe da će dobiti maksimalnu kaznu, da će ih devojka ili žena ostaviti ili prevariti dok su zatvoru, da će ih se porodica odreći, da će umreti u zatvoru, da život nije vredan življenja, itd. Takvom načinu razmišljanja u velikoj meri doprinosi ta neizvesnost. Nakon dobijanja optužnice počinje drugačija vrsta neizvesnosti. Tad kreću misli o tome kada će biti zakazano prvo suđenje, kakvu odbranu spremiti, koliko će ročišta biti, da li će se pojaviti svedoci, da li će ga neko teretiti, da li će morati da plati sudske troškove, odštetu, itd. Hiljadu dilema, hiljadu iglica koje bockaju i peku čoveka na takav način da ne može ni da spava, pa noćima razmišlja o svim tim mogućnostima i o različitim scenarijima koji se mogu ostvariti. Ta neizvesnost je pravi ubica za psihu.

Možda su mi još tragičniji slučajevi onih likova koji ubeđuju sebe kako će dobiti oslobađajuću presudu, kako će izaći iz CZ-a posle metar dana, kako će dobiti minimalnu kaznu ili ispod minimuma, i slično. I onda, kad im dođe produžetak pritvora, proširenje optužnice ili 2-3 puta veća kazna nego što su očekivali, potpuno polude, povuku se u sebe i onda počnu da ubeđuju sebe da je u pitanju greška, da to ne može tako da ostane i da će žalba advokata sve da sredi, ne kapirajući da je advokat tu u 90% slučajeva nemoćan i da je njegova žalba go kurac u poređenju sa moćima sudstva. Ni sâm ne znam koliko sam video tih likova koji su tako verovali da neće biti ništa od suđenja i da su baš oni ti koji će se izvući, pa su na kraju skroz pukli. 

Ono što spaja one koji su prsli s mozgom i one koji su koliko-toliko sačuvali svoje psihičko zdravlje je činjenica da i jedni i drugi pokušavaju manje ili više uspešno da prave maske, lažne slike o sebi, o svom stanju i raspoloženju. Oni koji su očuvali svoju volju teže da prikažu sebe kao ljude-mašine otporne na sve, iako ih mnogo toga pogađa, ne po pitanju sistema represije u kojem se nalaze, nego uglavnom po pitanju međuljudskih odnosa, pogotovo odnosa i komunikacije sa ljudima spolja. A ovi što su prsli pokušavaju sebe da prikažu kao sasvim normalne, staložene, i kako njima u stvari „ništa ne fali“.

Stanje uma ljudi u CZ-u ima bezbroj oblika i vidova manifestovanja, i u suštini svako ima neki svoj fazon, ali sam ja ovde opisao dominantnu sliku, na osnovu sopstvenih utisaka i iskustava, o suštinskim podelama među ljudima kada je u pitanju njihovo psihičko stanje.

Ko god da je bio u nekom zatvoru, a kaže da mu je u svakom smislu bilo dobro i da nije imao nikakve psihičke probleme, znajte da laže, jer to prosto nije moguće. Ljudska bića nisu stvorena da bi živela u ovakvim uslovima, ni psihičkim ni fizičkim. 

Robiju ne bih poželeo nikome, jer je robija, u stvari, ubijanje čoveka natenane.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Kuća gladnih