Zatvorska priča: Na minusu

Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Vrelina

Zima koju sam proveo u CZ-u mi je definitivno bila najgora zima u životu, i to iz više razloga, a ja ću pokušati da izdvojim one najvažnije!

Imao sam i toplu odeću, i vitamine, i voće, ali ništa od toga ne može da pomogne čoveku kad dođe zima u CZ-u. Nijedna soba nema radijatore unutra, već su radijatori na hodniku do bloka, preko puta soba, ispod prozora od bloka. Te prozore, koji su leti otvoreni minimalno, zimi uglavnom nije moguće zatvoriti kako valja, nego su odškrinuti onako centimetar-dva, taman da sva toplota od radijatora odmah izađe iz zgrade, a u nekim slučajevima stakla na prozorima su delimično polupana (pošto su prozori sastavljeni od redova staklenih kvadrata dimenzija otprilike 20 x 20 cm). Ovo se dešava u slučaju kad radijatori uopšte funkcionišu, mada je to retko. Stariji robovi su mi pričali da zimi najčešće nema bilo kakvog grejanja do kraja januara i onda neko šatro grejanje u februaru i to je to. 

Običan smrtnik bi se sad zapitao kako to da u jednoj „istaknutoj državnoj instituciji“ kakva je Okružni zatvor u Beogradu, koja ima svoje propise i pravila, zimi suštinski nema grejanja. Grejanje postoji i greje se po ceo dan i noći zimi, ali radijatori po blokovima ne rade mesecima jer nisu „ozračeni“ i nije „puštena voda“ iz njih, tako da se efektivno greje samo na centralnim hodnicima na svakom spratu, jer su tamo pubovi, a za blokove gde su pritvorenici upravu baš zabole. Prolaze meseci dok radijatori na bloku ne počnu da rade, jer je potrebno konstantno žaljenje robijaša da bi se to posle mesec i po, dva, rešilo, ali čak i tada to grejanje možda povisi temperaturu u sobi za stepen ili dva, a život u sobi u kojoj je 5-10 stepeni iznad nule je isti kurac kao i živeti na minusu, to i jeste minus.

S obzirom na to da je u sobi smrzavanje, svi nose najmanje po dva sloja odeće, znači dva duksa, dve trenerke, dva para čarapa. Oni koji nemaju toliko odeće, koje niko ne posećuje, po ceo dan leže u krevetu pokriveni sa dva zatvorska ćebeta koja su zadužili kada su dovedeni u CZ i smrzavaju se. Tu nema govora o spavanju u gaćama i majici, spava se u duksu, trenerci i čarapama, a pokriva se sa dva do tri ćebeta. Redovno sam se budio u 4 ili 5 ujutru kada je najhladnije, jer mi se lice smrzavalo, i tada sam slušao jezivi šum ledenog vetra koji šiba niz hodnik bloka i proizvodi zvuk poput zviždanja.

Jedna od napornijih delatnosti zimi je bilo održavanje lične higijene, a pogotovo odlazak u klozet. Kad čovek ode da piša, em što mu se jaja skvrče od hladnoće, em što vrela mokraća isparava pred njim. A kad hoće da sere, to je tek muka, jer čovek bukvalno oseti kako mu se „u dupetu mrzne govno“, slikovito rečeno. Svaka delatnost koja uključuje hladnu vodu, kao što je umivanje, pranje ruku, pranje zuba i slično, zimi predstavlja veliku neugodnost zato što pola sata posle toga čovek ne može da se ugreje. 

Veliki problem je to što nije moguće da se pripremi neki topli napitak kao što je čaj. Svi znaju koliko po hladnom vremenu znači da se popije nešto toplo, da se zagreje organizam iznutra. U CZ-u postoji onaj odvratni kvazi čaj što se deli u pola sedam ujutru uz doručak (tako da je, kad pritvorenici ustanu oko 8, već leden) i vreli bućkuriš za ručak koji smo zimi svi jeli da se malo zagrejemo.

Najjače mi je bilo zimi kad sam dobio u paketu za ručak od kuće neku čorbu koja je bila poluzaleđena. Svi smo se u sobi slatko izvrištali od smeha, a i šta drugo! Neću sigurno da plačem u jednoj toliko nadrealnoj situaciji.

Zimi se jako slabo izlazilo na šetnju, jer, razume se, kapa i šal nisu dozvoljeni, a po snegu i vetru je ravno samoubistvu izaći na šetnju gologlav. Par puta sam se u decembru zajebao i izašao na šetnju, jer prosto nisam mogao da izdržim da danima sedim i ležim u onoj odvratnoj i zagušljivoj sobi i svaki put su mi se šake i stopala smrzli.

Koliko god da čovek pokušava da se skoncentriše na gledanje filma na televiziji, čitanje neke knjige, novina ili pisanje pisma, hladnoća mu skreće misli sa onoga što pokušava da radi i iritira ga kao neki mali insekt koji parče hleba izjeda mrvicu po mrvicu. Robijaši po ceo dan smišljaju načine da se bar malo ugreju. Meni je najveći hit bio kada smo stavljali kartone od kutija na rešetke od sobnih prozora kako bi smo se zaštitili od hladnoće sa hodnika. To nam jeste malo povisilo temperaturu u sobi, ali zato duvanski dim nije imao načina da izađe iz sobe pa smo se još i od dima gušili. 

Sve u svemu, zimovanje u CZ-u je jedno nezaboravno i vrlo bitno iskustvo, jer čovek nauči da prestane da kuka zbog sitnica nakon što je iskusio pravu zimu. Cela ta scenografija zime u sivilu je onako potpuno filmska, ili, možda bolje rečeno, pozorišna – cela situacija deluje kao postavka neke sulude tragikomedije.

Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: Zatvorski recepti