Državno nasilje na protestima kao zločin protiv civilnog stanovništva
Ovim pregledom želimo da pokažemo kako je počev od 7. jula 2020. godine država Srbija kroz svoj represivni i sudski aparat, smišljeno, planirano i organizovano sprovela veoma intenzivno nasilje širokog obima protiv civilnog stanovništva koje je svoje nezadovoljstvo pokušalo da iskaže protestom na ulicama Beograda i drugih gradova.
Smatramo da je vladajuća oligarhija želela da kroz nasilje velikih razmera pokaže da je nedodirljiva i nekažnjiva, te će svaki pokušaj podizanja glasa zbog otimačine i državnog kriminala, nepravde i državnog ludila biti ugušen u nasilju i krvi, ako bude trebalo. Takođe smatramo kao i da je ovom brutalnom represijom višestruko prekršena UN Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka.
Da bi se niz činjenica i pojedinačnih slučajeva koje ćemo navesti stavio u institucionalni kontekst, potrebno je ukazati na činjenicu da je odredima batinaša koji su krvnički tukli narod po ulicama komandovao, lično i direktno, Ivan Ristić pomoćnik direktora policije.
Na slikama pored Ivana Ristića mogu se videti policijski službenici i inspektori u civilu. O batinašima u civilu ima najmanje dokaza u vidu fotografija i snimaka, jer su se obično krili po mračnim parkovima i budžacima, ali zato mnogi uhapšeni svedoče da su od ovih neljudi pretrpeli strahovito fizičko nasilje i zlostavljanje.
Oni su očigledno dobili uputstvo da što masovnije hapse i tuku, pa je zato posmatračima izgledalo kao da se takmiče ko će više ljudi da uhapsi ili prebije, a radili su to potpuno nasumično, pa je da nastrada mogao svako ko im se našao na putu, bio učesnik protesta ili ne.
Na snimku u nastavku se na delu vide policijski batinaši u civilu u Kragujevcu (od početka videa do 36-te sekunde).
Raspoređivanje SAJ-a protiv stanovništva
U prilog pretpostavke o smišljenom, planiranom i organizovanom nasilju protiv stanovništva govori i činjenica da je 10. jula, četvrtog dana protesta, pored standardnih policijskih oklopnih vozila iz kojih se ispaljivao suzavac, državni vrh na narod poslao i borbena vozila i jedinice Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ). Na snimku iznad, od 36-te sekunde pa nadelje, vidi se kako se SAJ hamerima zaletao kroz masu demonstranata i pravo je čudo kako niko od učesnika protesta nije poginuo pod točkovima njihovih oklopnih vozila.
SAJ je pod punom opremom besomučno tukao goloruki narod, pretežno decu. Smatramo da je raspoređivanje SAJ-a protiv civilnog stanovništva u Beogradu ozbiljan indikator da je vladajuća oligarhija želela da kroz nasilje velikih razmera pokaže da je nedodirljiva i nekažnjiva, i da će svaki pokušaj bunta ugušiti, ne birajući sredstva. Raspoređivanjem jedinice SAJ, država takođe šalje poruku da mlade ljude i uopšte narod koji protestuje vidi kao teroriste, jer je poslala antiterorističku jedinicu da se obračuna sa njima.
Postoji međutim i druga strana ove priče, koja pokazuje nesigurnost kod “nedodirljivih” vlastodržaca i potrebu da pojačanom represijom prikriju gubitak kontrole nad situacijom pred stanovništvom, pred vlastitim pristalicama i pred elementima državnog aparata. Javna je tajna da je moral među policijom iz dana u dan bio sve lošiji. Policajci su dovođeni iz svih delova Srbije i to bez obzira da li su obični policajci, ili saobraćajci ili žandarmerija. Dobijali su uniforme i naređenje da tuku. Postavlja se ozbiljno pitanje da li je vlast upravo uplašena mogućim raspadom svog represivnog aparata odlučila da četvrtog dana protesta pohapsi i prebije najveći broj ljudi do tada, kao i da pošalje SAJ sa oklopnim vozilima da bi čistom brutalnošću svojih elitnih vojno-policijskih jedinica što pre stavila tačku na proteste.
CS gas kao “hemijski rat” protiv stanovništva
Kada govorimo o policijskoj upotrebi “suzavca” protiv stanovništva, pre svega treba postaviti pitanje koji je tačan sastav otrovnog gasa koji je u julu 2020. bačen na narod, jer je već na samom protestu u nesvest palo više desetina ljudi koji su bili izloženi ovom otrovu. Kasnije su se na društvenim mrežama masovno javljali ljudi sa najrazličitijim tegobama izazvanim udisanjem “suzavca”, što je odmah bila indikacija da je na ulicama Beograda zaista bačeno neko sredstvo otrovnije od običnog suzavca.
Policija je, u nastojanju da potpuno raščisti prostor i pripremi teren, suzavac prvo bacala na ljude koji su od kordona udaljeni dobrih 200 metara i nemaju ni teoretsku mogućnost da se sukobe sa policijom. Ovo je deo policijske strategije ogoljavanja centra protesta kako bi u narednom koraku, nakon što su rasterali većinu ljudi, mogli da punom snagom napadnu ljude u prvim redovima protesta.
To istovremeno znači da je otrovni gas uvek prvo ispaljivan na one koji apsolutno ni na koji način nisu nikoga ugrožavali. Narod je ubrzo naučio da vraća suzavce nazad, a policija je na to reagovala bacanjem ogromne količine suzavca da bi se oblak otrovnog gasa dovoljno proširio pre nego što iko stigne da vrati kanistere nazad ka policiji.
O ogromnim količinama bačenog suzavca i o odsustvu razuma najbolje govori podatak da je suzavac ušao u porodilište Narodni front. Tako su od vlasti kojoj su puna usta “borbe protiv bele kuge”, umesto boljih obroka i uslova u porodilištima, buduće majke dobile besplatnu porciju otrova da počaste svoju nerođenu decu.
Nakon toga su vlast i režimski mediji orkestrirano lagali da su zapravo suzavac bacali demonstranti, a ne policija, iako je to tvrdnja koja nije ničim potkrepljena i je očigledno je apsurdna.
Na protestima je ogromna većina nosila maske kao meru protiv širenja korona virusa, a osim toga primetno je bilo da se ljudi trude da drže razdaljinu među sobom. Jedini slučaj kada ove mere nisu bile moguće, bilo je u slučajevima je policija bacala suzavac na narod i kada su svi morali da beže i guše se u suzavcu. Od suzavca su ljudi masovno kašljali jedni na druge, nos im je slinio i oči, logično, suzile.
Pored toga, postoje i svedočenja uhapšenih da je policija sabijala veliki broj ljudi na veoma mali prostor, gde su satima bili jedni pored drugih, vezani i bez adekvatne zaštite od korona virusa. Dakle, sve što je neophodno za pospešivanje širenja virusa je radila policija.
Mogle siu se čuti brojne izjave ljudi iz vlasti koji su proteste krivili za širenje korona virusa. Međutim, nije teško zaključiti da ukoliko se korona i širila, širila se primarno kao posledica postupaka policije za vreme protesta.
Sistemsko nasilje ogromnih razmera
Policijsko nasilje pratilo je proteste od samog početka. Već prvog dana je celu Srbiju obišao snimak na kome policija, bez ikakvog povoda, pendreči po glavi momke koji sede na klupi sa dignutim rukama.
Ovaj snimak postao je poznat kao “prebijanje momaka na klupi”.
Takođe, jedan od snimaka koji je obeležio proteste i izazvao veliku pažnju javnosti, je onaj na kome čitav odred policije pendrecima prebija i čizmama gazi preko čoveka koji nepomično leži na ulici.
Kada je ovaj snimak izašao u javnost dugo se nije znalo da li je čovek sa ovog snimka preživeo ili ne.
Od svih slučajeva policijskog divljaštva verovatno je najupečatljiviji slučaj koji je počinio bivši načelnik Odeljenja kriminalističke policije PU u Novom Sadu, Slobodan Drmanac. On je bez povoda i najave oborio sa bicikla autističnog dečaka kojeg je potom krvnički prebio na zemlji.
Naravno autistični dečak, ne samo što nije bio na protestu, nego nije ni znao da se protesti održavaju – samo je navikao da bicikl vozi utvrđenom trasom. Policajac Drmanac je odlikovani pripadnik MUP-a, od ranije poznat po policijskoj brutalnosti.
Na snimku u nastavku, nakon 44-te sekunde, može se videti kako policajac obara sa bicikla i šutira čizmom u glavu autističnog dečaka u crvenoj majici.
U nastavku možete pogledati još jedan brutalni snimak iz Novog Sada.
Nakon svega iznetog ostavljamo vam da sami procenite da li je na protestima bilo prekomerne upotrebe sile i koga zapravo štiti Zoran Pašalić, navodni zaštitnik građana koji je izjavio da policija nije koristila prekomernu silu na protestu, osim u pojedinačnim slučajevima.
Posle prebijanja hapšenje, posle hapšenja mučenje
Prizori pohapšene dece na podu skupštinskog hola simbolično pokazuju očuglednu zloupotrebu institucija za svrhe državnog nasilja i represije. Skupština je postala policijska stanica, u državi koja je odavno već policijaka država.
Šta tek reći za snimke u nastavku na kojima se vidi kako policija koristi kola hitne pomoći kao maricu, koriste kola hitne pomoći da bi mogli da na prepad napadnu ljude iz njih?
Evo i video @gorandzordzevic@torbica pic.twitter.com/2px932OdcM
— Drug Leka (@drug_leka) July 10, 2020
Na osnovu brojnih svedočenja uhapšenih, stiče se utisak da je većina pretrpela neki vid torture – fizičke, psihičke, a najčešće je na delu i psihička i fizička tortura.
To može da potkrepi ova retka fotografija čoveka pre i posle boravka u policijskoj stanici. Potpuno je očigledno da prilikom hapšenja čovek ne pruža nikakav otpor već samo mirno hoda. Takođe je potpuno očigledno i šta se desilo u stanici.
Slika kako policajac u civilu Ivan Rovčanin (u nastavku) nogom gnječi glavu jednom od uhapšenih je samo jedno u nizu svedočanstava o sličnim postupcima policije.
Postoji niz fotografija i snimaka kako policajci gnječe ljudima vratove, ili kako ih pendrecima tuku po glavi, što je direktno i grubo kršenje Zakona. Da li bi iko od pripadnika policije, od policaja u kordonu do onoga sa epoletama, umeo da objasni zbog čega se izdaju i slušaju naređenja u suprotnosti i sa razumom i sa zakonom, te kako mogu da se pravdaju politički interesi koji stoje iza ovog brutalnog nasilja nad civilnim stanovništvom?
Procenite sami da li se policijski tretman uhapšenika može okarakterisati kao surovo i okrutno postupanje. Koliko desetina sličnih primera nisu dokumentovale kamere ili fotoaparati? To možemo samo da nagađamo.
Mario M. je jedan od uhapšenih ljudi na biciklu koji su ekspersno osuđeni na trideset dana zatvora uz fabrikovane optužbe. Policija mu nikada nije vratila bicikl sa koga su ga skinuli pendrekom, a za uspomenu su mu ostavili modrice od batinanja po celom telu. On je jedan od retkih koji je imao kontakte sa medijima, pa su njegove rane makar dospele do javnosti, više informacija možete videti ovde.
Primera je mnogo, procenjuje se da je više od 200 ljudi uhapšeno, a mnogi su samo prebijani i odmah puštani bez ikakvih dokaza da su ikada i hapšeni.
Mi nemamo podatke o svim tim ljudima, niti je moguće imati podatke o svima. Možemo samo da zamislimo šta su sve radili nekoj neiskusnoj deci koja ni najmanje nisu upoznata sa svojim pravima. Jeza nas uhvati kada samo i pomislimo kako su ti mladi ljudi u policijskim stanicama provodili noći i kakvi su dočekivali jutra.
Pravosudni progon i medijski linč
Nakon prebijanja na ulici, hapšenja i mučenja u policijskim stanicama, usledili su pravosudni progon i medijski linč.
Posebno se treba osvrnuti na ljude iz pravosudnih struktura koji su svesrdno podržali policijsko nasilje. Tu pre svih treba istaći “SNS sudije” Gorana Milutinovića i Đuru Pavlicu koji su po kratkom postupku osuđivali ljude bez prava na advokata i uz lažne svedoke na po 30 i 60 dana zatvora.
Medijski je ispraćen slučaj u kome je “sudija” Goran Milutinović osudio na 30 dana Igora Šljapića pravdajući to materijalnom štetom koju je grad Beograd pretrpeo tokom demonstracija. Igor Šljapić je optužen za vređanje službenog lica, iako je dečko nosio transparent sa natpisom “Stop nasilju” i nikoga nije vređao. Jedini svedok na ekspresnom suđenju je bio policajac koji ga je i uhapsio, a pravo da pozove advokata nije nikada dobio.
Poređenja radi, Milutin Jeličić Jutka je za višegodišnje seksualno maltretiranje dobio 3 meseca zatvora, a bivša ministarka Jasna Matić je dobila 7 meseci kućnog pritvora za proneveru 40 miliona dinara iz državnog budžeta.
Jedan od drastičnijih slučajeva desio se u Užicu gde je policija uhapsila maloletnu decu koja su gađala jajiima transparent sa likom Vučića. Po kratkom postupku dobili su po 30 dana zatvora.
Užice, Vučko u prirodnoj veličini.. pic.twitter.com/9amyBd5wCY
— Amater𓅓 (@DoUhaveAdollar_) July 10, 2020
Osim sudija koji su šakom i kapom delili zatvorske kazne, integralni deo državnog nasilja sve vreme su bili i režimski mediji koji su na najgori mogući način sprovodili kampanju laži i medijskog linča.
U medijskim nastupima posebno se istakao dr. Dragomir Dragutinović koji je izjavio kako on neće da leči nikoga ko je učestvovao i zadobio povrede na protestima. Smaramo da je izjavom koja pokazuje da mu zdravlje pacijenta nije na prvom mestu, Dragutinović grubo prekršio profesionalnu lekarsku etiku i svrstvao se među ljude nedostojne da se bave zdravstvenom delatnošću.
Vladimir Đukanović, koji je istovremeno poslanik SNS u Skuštini Srbije i televizijski voditelj na TV Kopernikus K::CN, iznosio je komentare u kojima evidentno izražava želju za sprovođenjem državnog terora, on štaviše direktno poodstrekuje policiju na radnje koje predstavljaju prekoračenja ovlašćenja, grube zloupotrebe i kršenje ljudskih prava. Njegova izjava se može videti u nastavku.
Posebnu težinu ima izjava Milorada Dodika, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, koji je izrazio žaljenje što policija nije upotrebila veću silu i što kod nas policajci ne mogu da koriste vatreno oružije protiv naroda kao što to čine u Americi.
Ovaj tekst je napisan u saradnji sa uredništvom FB stranice Narod Narodu koji su pratili proteste i kontinuirano izveštavali o nasilju države i policijskoj brutalnosti.
Poštovani, ako i dalje imate neobeleženu patronu molim vas da nas kontaktirate na mejl kolektiv@protivrepresije.org kako bismo preduzeli dalje korake – mi kao Kolektiv protiv političke represije imamo kontakte i sa advokatima i sa novinarima i možemo pokušati da utvrdimo o kojoj je hemikaliji reč
suzavac koji su bacali bio je pokriće za bojne otrove koje su ispaljivali, imam jednu patronu, koj se razlikuje od patrone CS, nema nikakve oznake ni brojeva, posle jednog dana prekrivena je nečim što izgleda kao so, tražio sam na više mesta da je ispitaju u nekoj laboratoriji, niko nije smeo