Prethodno poglavlje: Zatvorska priča: Kuća gladnih
„Pera Perić, pakuj stvari, ideš kući!“, i Pera Perić sa nevericom skače, trči po sobi, vrišti, smeje se, plače, srećan je, uplašen je, pakuje stvari svemirskom brzinom (naravno, usled tog neverovatnog osećaja euforije, on zaboravlja gomilu stvari), pozdravlja se sa ostalim robovima u sobi, stavlja svoje stvari pored vrata i čeka komandira da otvori i pusti ga na toliko blisku, a toliko daleku slobodu. Pera Perić, ili kako god se zvao taj pojedinac, ni ne razmišlja o tome zašto li ga baš tog dana puštaju iz pritvora: Da mu nije advokat sredio nešto sa sudijom i tužocem? Da tužilaštvo nije odustalo od gonjenja? Da mu sudija prosto nije produžio pritvor? Da nije prste umešala neka natprirodna sila? Ma, tom našem Peri Periću je savršeno nebitno ko, zašto i kako ga pušta iz pritvora. Taj poziv da spakuje stvari jer ide kući za njega je ispunjenje svih njegovih nadanja, želja, a možda i molitvi. To je sasvim normalno, jer je ljudski nadati se. Svaki čovek se nečemu nada, s tim što neki ljudi, kao što su na primer ljudi u zatvoru, nadi pridaju mnogo veći značaj nego ljudi na slobodi, jer je za njih nada da će se sve ipak dobro završiti nešto poput sveće u mraku. Mali tračak svetlosti okružen mrklim mrakom koji ima neznatnu šansu da pobedi mrak, ali ipak ima šansu, šansa postoji. Ta nada održava većinu robijaša u životu, ali bukvalno.
Pera Perić čeka pun entuzijazma sa svojim stvarima pred vratima, a komandira nema, nema pa nema. Prolazi pet minuta, pa petnaest minuta, pa pola sata, pa sat vremena, pa dva sata. Već je pola jedan posle podne i čuje se guranje kolica sa ručkom, vrata se otvaraju i eto ga konačno komandir. U tom trenutku Pera Perić izleće kroz vrata sa sve stvarima, komandir se zgranjava i kreće da urla pitajući dotičnog gde je krenuo, ovaj mu naravno odgovara da je krenuo kući, da mu je komandir još pre dva sata viknuo sa hodnika da pakuje stvari jer ide kući. Komandir koji deli ručak odgovara mu da ne ide kući i da se smesta vrati u sobu da ne bi popio batine, a Pera Perić se zbunjeno vraća u sobu, histerično ponavljajući da je sigurno u pitanju greška i da ovom komandiru nije javljeno da treba da ga vodi na razduživanje zatvorske ćebadi i posteljine, a da potom treba da bude pušten iz pakla CZ-a. Prosto je fantastično koliko je snažno nadanje prisutno kod većine robijaša.
Nakon što se vratio u sobu, i nakon ponovnog zatvaranja vrata, Pera Perić stoji u mestu i pokušava da shvati šta se dešava, ali mu ne ide. U tom trenutku dolazi do vrhunca jedne genijalno surove zatvorske šale i cela soba eksplodira u histeričnom, neobuzdanom, ludačkom smehu. Svi vrište od smeha i naslađuju se nesrećom žrtve, ali ne iz zlobe već iz čiste dosade (jer ta tupa robijaška dosada je jedan od glavnih uzroka surovih šala). Pera Perić konačno shvata da ga nikakav komandir nije zvao spolja, već da je bio žrtva jedne od najčešćih zatvorskih šala, koja funkcioniše tako što neko iz sobe diskretno ode u WC dok par ljudi zapričava žrtvu. Potom se lik u WC-u popne na rešetku u zidu koja gleda na hodnik bloka i izmenjenim, dubokim glasom se prodere izgovorivši ime i prezime žrtve i kaže „pakuj stvari, ideš kući“, što deluje kao da glas dopire sa hodnika, a žrtva u 100% slučajeva pada na tu foru, jer je svakome u glavi samo da izađe iz tog jebenog pakla, da oseti slobodu na bilo koji način i da zaboravi tu odvratnu zgradetinu CZ-a, sa svim tim sivim hodnicima, bljutavom hranom, prljavštinom i pandurskom stokom. Kada žrtva šale shvati šta se u stvari dešava, on reaguje na način koji govori da su mu se sve nade srušile u trenutku, počinje da se trese, plače, a često dolazi i do padanja u nesvest.
Ova, u svakom smislu surova šala je najbolji primer zatvorskog humora i potpuno je nepotrebno ulaziti u detalje stotina različitih vrsta surovosti čiji je smisao da bar na trenutak smehom razbiju zatvorsko sivilo i sveprisutnu dosadu. Na ovom primeru svako može da zamisli šta sve zatvoreni, izmučeni, do ludila dovedeni ljudski um može da smisli zarad razonode.
Sad bi neki fini „bezgrešni“ građanin, koji nikada nije imao problema sa zakonom, rekao: „Naravno da imaju bolestan smisao za humor, to su kriminalci, zlikovci“, što je, naravno, budalaština, jer svi znaju da su pravi kriminalci i zlikovci po raznim upravnim odborima preduzeća i partija. Surovi, da kažem izopačeni, zatvorski smisao za humor potiče od okruženja u kojem se robijaši nalaze, jer čoveku koji provodi dane u maloj sivoj sobi, bez prozora, pod mrtvačkim neonskim svetlom, sa još 10-15 ljudi, tokom 23 sata dnevno (onaj preostali jedan sat je šetnja), uopšte nisu smešne iste stvari koje su mu bile smešne na slobodi. Surovo zatvorsko okruženje stvara i surovi zatvorski humor, u kojem većina robijaša ne vidi ništa loše, jer je to način da se na trenutak razbije zatvorska monotonija.
Ovakvih šala ima bezbroj, a ograničene su jedino ljudskom maštom, koje ima na pretek s obzirom na to da je vreme za razmišljanje i smišljanje novih sprdnji neograničeno. Ima tu svega, od prostog nagovaranja dvoje ljudi da se potuku, pričanja suludih lažnih priča, pa do polivanja nekoga ko spava „brionom“ i potom paljenja u snu, nagovaranja nekoga na samoubistvo, pišanja po nečijem krevetu dok je u WC-u itd. U svakom slučaju većina šala se svodi na izluđivanje žrtve, koja je najčešće neko ko je nov u sobi, slab, nesiguran i podložan podjebavanju. Takvim likovima je robija još veći pakao nego drugima, jer su konstantno predmet opšte sprdnje koja neretko dovodi do ludila, a što je žrtvi gore, i što žrtva više pati i nervira se, to je ostalima smešnije.
U zatvoru ljudi pokušavaju da na sve moguće načine prikriju svoje slabosti i patnje, jer je u zatvoru pokazivanje slabosti jednako smrti. Osoba koja pokaže slabost uvek će biti maltretirana i uvek će biti žrtva svih mogućih „vožnji“. Robijaši često ističu tuđu slabost da bi prikrili sopstvenu, i poput lešinara napadaju i zajebavaju nekoga ko ne može da se odbrani.
Posmatraču spolja nesumljivo sve to deluje bolesno, neshvatljivo i sadistički, celo to ponašanje, međusobno ophođenje robijaša, ta naizgled nepotrebna, ničim izazvana surovost, celokupna atmosfera u zatvoru. Posmatraču spolja nije jasno da je cela ta atmosfera zatvorskog života i međuljudskih odnosa u njemu čist proizvod društva i okruženja u kome se nalaze. Dakle, nisu ljudi kreteni po svojoj prirodi, već ih grozni uslovi u kojima se nalaze pretvaraju u kretene.
Sledeće poglavlje: Zatvorska priča: (Ne)društvene igre